28. novembar 2002.

Priredio: Pop

Mary Black

Pismo iz
Blek Bloka

Trčim što brže mogu, koliko mi to moja astmatična pluća dozvoljavaju, usred onoga što se jedino može nazvati gomiom. Moj prijatelj i ja se držimo za ruke da se nebismo pogubili, ali ga ja zbog toga malo usporavam. On je u puno boljoj kondiciji od mene i verovatno bi bio van dometa suzavca da nije mene.

Pandurska falanga specijalaca se približava i ja puštam ruku mog prijatelja, da bi barem jedan od nas mogao da pobegne. On izleće ispred mene i beži u bočnu ulicu. Ja sam mala, i sada sasvim sama, tako da panduri ne obraćaju puno pažnje na mene. Podižem ruke u vazduh da bih pokazala da se predajem, i dozvoljavam da me panduri odguraju u pravcu u kojem guraju sve nas obične demonstrante i one koji izgledaju kao buntovnici obučeni u crno koji narušavaju javni poredak u Blokiranu bočnu ulicu.

Verovatno ne postoji izlaz iz ove uličice; to je zamka, ali suzavac je trenutno tako gust da nemogu da se odupirem. Nespretno pokušavam da namestim svoju gas masku, ali ipak idem tamo gde mi je rečeno. Svesna sam da su neki od ljudi sa kojima sam učestvovala u maršu izdvojeni iz gomile i bačeni na zemlju. Masa nastoji da isčupa ljude iz ruku policajaca. Jedan tip je otrgnut iz policijskih redova i beži; uspeva da pobegne, ali prijatelj sa kojim sam ovde došla je oboren na zemlju. Poslednji put kada sam ga videla tog dana lice mu je bilo priljubljeno uz beton, a dva pandura u civilu su ga opkoračivala. Kao i većina ljudi oko mene, bežim.

Povlačimo se, ali samo onoliko koliko moramo. Za nekoliko minuta pronaćićemo svoju grupu i krenućemo nazad ka rejonu koji su policajci progalsili zonom zabranjenog kretanja za sve sem male grupe ekstremno bogatih, ekstremno moćnih ljudi, uglavnom belaca, uglavnom muškaraca.

Ukoliko reči poput "napredovanje" zvuče militaristički, to je verovatno zbog toga što pripadam grupi koja barem izgleda kao paravojska. Naša odeća se doživljava kao uniforma i povod je međunarodnog zgražavanja: crne marame, iznošene crne vojne pantalone, crni duksevi sa kapuljačama (sa eventualnom crveno-crnom zastavom ili sa prišivačima sa ispisanim sloganima) i sjajne crne čizme (ili za vegane koji su u ekipi, platnene crne Converse patike).

Ja pripadam međunarodnoj grupi pojedinaca/ki, koja počiva na labavim osnovama, a poznata je po imenom Blek Blok (Black Block). Mi nemamo partijsku platformu, i nije neophodno potpisati bilo šta ili da odlaziti na bilo kakve sastanke da biste nam se pridružili. Mi se pojavljujemo na svakojakim demonstracijama, od akcija za oslobođenje Mumia Abu Jamala, do protesta protiv sankcija nad Irakom, i gotovo na svakom sastaku međunarodnih finansijskih i političkih organizacija od Svetske trgovinske organizacije do G8. Iako većina anarhiste ne bi nikada nosila crne marame preko svojih lica ili razbijala McDonald's-ove izloge, gotovo svi smo anarhisti.

Većina ljudi koje ja znam koji su primenjivali taktiku Blek Bloka su zaposleni i rade u neprofitnim organizacijama. Neki su nastavnici, sindikalni aktivisti ili studenti. Neki ne rade puno radno vreme, ali umesto toga provode veći deo svog vremena radeći za promenu u svojim zajednicama. Oni rade na projektima urbanih bašta i biciklističkih servisa; oni kuvaju hranu za Food Not Bombs i druge grupe. To su judi koji razmišljaju i koji su brižni, i da nemaju svoje radikalne političke i društvene poglede, lako biste ih uporedili sa monahinjama, monasima, i drugima koji žive svoj život u službi.

Postoje značajne reazlike u tome ko smo mi i u šta verujemo. Upoznala sam ljude iz Blek Bloka iz južnih krajeva poput Meksiko Sitija, ili onih koji se nalaze tako daleko na severu popout Montreala. Mislim da je steretip o nama istinit jer mi jesmo uglavnom mladi ljudi i uglavnom smo bele boje kože, mada se ne bih složila da smo većinom muškarci. Kada sam obučena od glave do pete u crnu vrećastu odeću, a lice mi je prekriveno, većina ljudi misli da sam i ja muško. Ponašanje demonstranata iz Blek Bloka se ne povezuje sa ženama, tako da izveštači često pretpostavljaju da smo svi mi muškarci.

Ljudi koji imaju veze sa Blek Blokom mogu samo da marširaju sa ostatkom grupe, iskazujući međusobnu solidarnost i skrećući pažnju na anarhiste, ili bismo mogli da pojačamo raspoloženje na protestu, eskalirajući atmosferu i ohrabrivajući druge da zatraže više od reformi korumpiranog sistema. Ispisivanje grafita sa političkim porukama, uništavanje imovine korporacija i Blokiranje puteva uz pomoćmaterijala koji nam je pri ruci, jeste uobičajena taktika Blek Bloka.

Blek Blok je skorašnji fenomen, u SAD verovatno viđen po prvi put tokom ranih 90-ih, razvijen na osnovu taktike koja je korišćena na protestima u Nemačkoj tokom 80-ih. Blek Blok delimično može biti odgovor na represiju širokih razmera nad aktivističkim grupama, od atrane FBI-a, tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih. U ovom trenutku je nemoguće oformiti radikalnu aktivističku grupu bez straha od infiltracije i remećenja od strane policije i, za neke je, preduzimanje militantne direktne akcije na ulicama uz veoma malo planiranja i sa radom u vrlo malim mrežama prijatelja, jedini značajan oblik protesta koji stoji na raspolaganju.

Iako nema konsenzusa među nama po pitanju naših ubeđenja, mislim da mogu slobodno da kažem da su nam neke ideje zajedničke. Prvu čini osnovna anarhistička filozofija, da nam nije potrebna, niti želimo, vlade ni zakone koje će odlučivati o svojim postupcima. Umesto toga, mi zamišljamo društvo gde stvarno postoji sloboda za sve, gde svi podjednako učestvuju u radu i u igri i gde se o onima kojima je to potrebno, dobrovoljno i na osnovu uzajamne pomoći, staraju njihove zajednice. Ne vezano za vizije idealnog društva, mi verujemo da javni prostor treba da bude dostupan svima. Mi imamo pravo da idemo gde želimo, kada želimo i vlade ne bi trebalo da imaju pravo da kontrolišu naše kretanje, posebno ne sa ciljem održavanja tajnih sastanaka sa grupama poput STO (Svetska trgovinska organizacija), na kojima se donose odluke koje utiču na živote miliona ljudi.

Mi verujemo da uništavanje imovine represivnih i eksploatatorskih korporacija poput Gapa, jeste jedan prihvatljiv i koristan vid protestne taktike. Mi verujemo da imamo pravo da se odbranimo kada smo u fizičkoj opasnosti od suzavca, pendreka, oklopnih transportera i drugih tehnoloških sredstava za primenu zakona. Mi odbijamo ideju da policiji treba da bude dozvoljeno kontorolisanje bilo koje naše radnje. Gledajući na slučajeve Rodneya Kinga, Amadu Dialoa, Abner Ruima, Ramparts skandal u Los Angelesu i Riders u Oaklandu, mnogi od nas su došli do zaključka da policijsko zlostavljanje nije samo endemijskog karaktera, većje inherentno.

Mi živimo u društvu koje je rasističko, homofobno i seksističko i ukoliko sve to ne uklonimo iz našeg društva, ono ne može biti uklonjeno ni iz policajaca koji primenjuju pravila našeg društva. Šire gledano, mi živimo u društvu koje je saglasno sa tim da se nekim ljudima da pravo da kontrolišu šta će ostali da rade. Ovo stvara neravnotežu u pogledu raspolaganja moći, koja ne može biti izlečena čak ni sa reformom policije. Nije samo policija ta koja zloupotrebljava svoje moći, mi verujemo da je samo postojanje policije zloupotreba moći. Većina nas veruje da ako nas policajci sprečavaju da prođemo putem kojim želimo da prođemo ili nas sprečavaju u onome što želimo da uradimo, mi imamo pravo da im se direktno suprotstavimo. Neki od nas proširuju ovu ideju i u nju uključuju i prihvatljivost fizičkog napada na policiju. Moram da naglasim da je ovo kontraverzno pitanje čak i unutar samog Blek Bloka, ali to takođe objašnjava da mnogi od nas veruju u oružanu revoluciju, a u tom kontekstu, napadanje policije se ne čini neprikladnim.

Satima su vođene debate kako u meinstrim, tako i u levičarskoj štampi o Blek Bloku. U većini slučajeva, čini se da se mediji slažu u tome da je Blek Blok loš. Trenutni konsenzus u meinstrim medijima jeste da je Blek Blok loši ekstremno opasan. Zajednički stav progresivnih medija jeste da je Blek Blok loš, ali da nas barem nema mnogo. Izgleda da svi demonstrante iz Blek Bloka nazivaju nasilnim. Nasilje je veoma varljiv koncept. Ja nisam sasvim sigurna u to koje su akcije nasilne, a koje nisu. I kada se nasilna akcija smatra samoodbranom?

Kakvo nasilje izaziva razbijanje izloga na Nike Town-u? To proizvodi dosta buke; možda se to smatra nasilnim. To proizvodi slomljeno staklo, koje bi moglo da povredi ljude, mada su u većini slučajeva, oni koji stoje oko izloga, jedino demostranti iz Blek Bloka koji su svesni rizika od slomljenog stakla. To stvara troškove gigantskoj multi-milijarderskoj korporaciji prilikom zamene svog izloga. Da li je to nasilno? Tačno je da će neki slabo plaćeni Nike radnik morati da počisti sav taj nered, što je nesrećna okolnost, ali lokalni staklorezac će takođe malo više zaraditi.

Kao protestna taktika, korisnost uništavanja imovine je ograničenog dometa ali je korisna. Ona dovodi medije na to mesto i šalje poruku koja nedostupne korporacije čini dostupnijim. Ljudi na protestu, i oni kod kuće koji to gledaju na TV-u, mogu da vide da mala cigla, u rukama motivisanog pojedinca/ke, može da sruši simbolični zid. Slomljeni izlog u Nike Town-u ne predstavlja pretnju za bezbednost ljudi, ali ja se nadam da šalje poruku koja kaže da ja ne želim samo to da Nike poboljšaju svoj rad, ja želim da ih zatvorim i ne bojim se da to kažem.

Najveća primedba koju je levica izrazila o Blek Bloku jeste da zbog nas ostali demonstranti izgledaju loše. To je razumljivo frustrirajuće za organizatore koji su proveli mesece na planiranju demonstracija kada grupa mladih zastrašujućeg izgleda bude u svim vestima, gde se samo o njima priča, uz slike kako oni pale određene stvari. Ipak ono što nedostaje u ovoj kritici je priznanje da korporativni mediji nikada ne izveštavaju o stvarnim razlozima za demonstracije. Militantne demonstracije i mirovni protesti su uopšte na jednak način retko propraćeni od strane medija, a kamoli da neko od njih zalazi u dubinu problema. Iako bih i ja želela da mediji izveštavaju o svim vrstama protesta, ili, jošvažnije, da ističu pitanja koja su inspirisala protest, ja sam takođe svesna da militante akcije privlače pažnju medija. I smatram da je to dobro.

Svoj aktivistički rad sam započela tokom rata u Zalivu, i rano sam naučila da mali broj ljudi na demonstracijama retko dovodi medije na lice mesta. Tokom rata provela sam nedelje organizujući demonstracije protiv rata. Jednom prilikom, hiljade ljudi se pojavilo na demonstracijama. Ali ponovo i ponovo, novine i televizija su nas ignorisale. Bio je to potpuni kontrast kada sam prvi put videla da je neko na demonstracijama razbio izlog i odjednom smo svi bili na vestima u šest. Militantno raspoloženje alti-globalizacijskih protesta tokom poslednjih par godina je nesumnjivo doprinelo nivou pažnje koji globalizacija sada ima u medijima. I mada Blek Blok nije jedini razlog ovome, (bezbroj kreativnih, inovativnih strategija je doprinelo da šetajuće oko medija okrenemo na levu stranu), ja verujem da je George Bush II prisiljenim da se direktno obrati demonstrantima tokom samita G8 u Đenovi zbog sve pažnje koju našpokret konačno dobija u medijima.

Druga primedba koju sam čula na levici, i to posebno od drugih, ne-tamnoputih demonstranata, jeste da oni ne vole naše maske. Na mene su vikali demonstrant i policajac da skinem masku. Za mnoge od nas ovo je nemogue. Ono što mi činimo je protivzakonito. Mi verujemo u militantnu, protestnu taktiku direktne akcije. Mi smo veoma svesni da policija demonstrante fotografiše i snima video kamerom, čak i onda kada im po zakonu to nije dozvoljeno. Skidanjem maski bismo se doveli u direktnu opasnost od policije.

Maske služe i drugoj, slimboličnoj svrsi, takođe. Iako sasvim sigurno ima onih koji bi želeli da unaprede svoj položaj ili da steknu popularnost unutar militantne anarhističke zajednice, Blek Blok neguje ideal koji stavlja grupu iznad pojedinca. Mi retko dajemo intervjue za novine (a na one među nama koji to rade se mrštimo i gledamo sa sunjom). Mi delujemo kao grupa zato što ne verujemo u borbu za napredovanje bilo kojeg pojedinca/ke. Mi ne želimo da imamo zvezde ili zvanične tumače stavova.

Neke od kritika Blek Bloka od strane levice dolaze zbog našeg prihvatanja vrednosti korumpiranog društva u kojem živimo. Negoduje se kada neki klinci odvuku kontejner za đubre na ulicu i zapale ga. Mnogi ljudi zaključuju da demonstranti ovo rade da bi se zabavili, i ja ne mogu da poreknem da postoji uzbudljivi nalet adrenalina svaki put kada rizikujem na ovaj način. Ali koliko nas oprosti sebi zbog povremene kupovine majice kod Gapa, čak iako znamo da naši dolari odlaze direktno korporaciji koja nasilno eksploatiše svoje radnike? Zašto je povremena 'šok terapija" prihvatljivija od pronalaženja zabave u činu militantnog protesta koji bi mogao da bude ograničene korisnosti? Ja bih rekla da čak ako protesti Blek Bloka imaju jedinu svrhu da obogate živote onih koji u njima učestvuju, oni su opet bolji od trošenja novca u multiplexu, pijančenju ili drugim kulturno sankcionisanim oblicima zabave i relaksacije.

Ja imam soptvenu kritiku onoga što radim i efikasnosti svojih protestnih taktika. Uništavanje imovine, ispisivanje grafita i preteći izgled na televiziji su sasvim jasno nedovoljni da bi se izvela revolucija. Blek Blok neće promeniti svet. Ne sviđa mi se osećaj opasnosti ili barem strah od opasnosti na protestima za one koji ne žele da budu u opasnsti posebno deca, trudne žene i stariji ljudi koje viđam tamo. Stvarno mrzim iritirajuću upotrebu pseuo-vojnog žargona poput 'kominike' ili 'Blok' od strane mojih 'drugova'. Ali najviše mrzim da čujem kako udaraju po meni i mojim prijateljima u svim meinstrim organizacionim grupama od AFL-CIO do Global Exchange i u svakom levičarskom listu od Mother Jones do voljenog Indymedia.org. Iako ovo ne važi za sve u Blek Bloku, ja poštujem strategije većine levičarskih grupa. Na demonstracijama ja pokušavam da upotrebim akcije Blek Bloka da bih zaštitila nenasilne demonstrante ili da odvučem pažnju policije sa njih. Kada ovo nije moguće, ja jednostavno pokušavam da se sklonim sa puta ostalim demonstrantima.

Uprkos mojoj zabrinutosti, mislim da su akcije Blek Bloka koristan vid protesta. I dok gledam rastuću smrtonosnu silu sa kojom policija sprovodi zakon na demonstracijama širom sveta (tri demonstranta su ubijena na demonstracijama protiv STO-e u Papui Novoj Gvineji u junu, dva demonstranta su ubijena na anti-globalizacijskim demonstracijama u Venecueli prošle godine, i Carla Giullianija, 23-godišnjaka, je ubila policija tokom samita G8 u Đenovi), i smatram sve više ironičnim da je ono što ja radim etiketirano kao nasilno i opasno dok čak i levica kao da misli da policija "samo radi svoj posao".

Ja ću nastaviti da na ovaj način učestvujem u protestima, a svako kome je stalo dobrodošao je da se pridruži. Cigle je lako pronaći, a mete su blizu koliko i tvoj lokalni McDonalds.