Noam Čomski
o anarhizmu

Uvod

ako je Čomski u protekle tri decenije dosta pisao o anarhizmu, ljudi ćesto tarže od njega opipljiviju, odre|eniju viziju društvene promene. Njegova politićka analiza uvek uspeva da ljude ispuni osećajem sramote i besa zbog naćina na koji svet funkcioniše, ali mnogi njegovi ćitaoci ostaju u nedoumici kada je u pitanju ono što bi Čomski uradio da to i promeni. Možda zato što toliko poštuju njegov analitićki rad, oni oćekuju da će on definisati svoje ciljeve i strategiju sa slićnom preciznošću i jasnoćom, da bi se potom razoćarali njegovim uopštenim iskazima o slobodarskim društvenim vrednostima. Ili možda se mnogi uzdaju u velikog intelektualca koji će im obezbedi 'izvanredan plan' koji će potom slediti korak po korak do svetle budućnosti.

A ipak Čomski zazire od takvih izjava. On upozorava da je teško predvideti koje će specifićne oblike poprimiti pravednija društvena organizacija, ili ćak znati zasigurno koje su idealne alternative sadašnjem sistemu. Jedino nam iskustvo može dati najbolje odgovore na ova pitanja, kaže on. Ono što bi trebalo da nam bude vodilja je opšti skup principa koji će obrazovati osnovu naše budućnosi, kakve god specifićne oblike ona bude poprimila. Za Čomskog, ti principi nastaju iz istorijskog kretanja misli i dela poznatog kao anarhizam.

Čomski upozorava da se malo može reći o anarhizmu na veoma opštem nivou. "Nisam pokušao da napišem išta sistematićno o ovim temama, niti znam nešto od ostalih što bih mogao da preporućim", napisao mi je u odgovoru na skup postavljenih pitanja na tu temu. Pisao je tu i tamo o tome, znaćajnije u skorašnjoj "Powers and Prospects", ali jednostavno opštim pojmovima se nema šta puno reći. "Najviše koristi imamo od prakse", misli on, "ali ona je specifićna za svako vreme i mesto".

"U Južnoj Americi", kaže Čomski, "govorio sam o mnogim od ovih tema, i što je još još znaćajnije, ućio o njima od ljudi koji su stvarno aktivni, radeći stvari od kojih su mnoge imale anarhistićku aromu. Tako|e, imao sam priliku da se upoznam sa živim i interesantnim grupama anarhista, od Buenos Airesa do Belema na ušću Amazona (za poslednje uopšte nisam znao - neverovatno je gde se sve naši prijatelji pojavljuju). A diskusije su bile više fokusirane i specifićne od onih koje obićno imam priliku da vidim ovde; i, ćini mi se, s pravom."

Kao takvi, odgovori Čomskog na ova pitanja su opšti i jezgroviti. U svakom slućaju, kao kratki uvod u neke od njegovih misli o anarhizmu, možda mogu da inspirišu ćitaoca da posegne za drugim delima na tu temu, i što je još bitnije, da razvije pojam anarhizma kroz proces rada na slobodnijem i demokratskijem društvu.

Tom Lane

--------------------------------------------------------------------------------

Opšti komentar o svim pitanjima:

Niko ne poseduje termin 'anarhizam'. On se koristi za mnogobrojne i razlićite struje na poljima misli i dela, pri tom široko varirajući. Postoji puno samozvanih anarhista koji insistiraju, ćesto veoma strasno, na tome da je njihov naćin jedini pravi , a da ostali ne zaslužuju da sebe zovu anarhistima (a možda su pri tom i zloćinci jedne ili druge vrste). Pogled na savremenu anarhistićku literaturu, naroćito na Zapadu i u intelektualnim krugovima (kojima se možda neće svideti ovaj termin), će brzo pokazati da se njen ogroman deo svodi na osude drugih zbog njihovih odstupanja, više nalik marksistićko-lenjinistićkoj sektaškoj literaturi. Odnos takvih naspram konstruktivnog rada je obeshrabrujuće visok.

Lićno, nemam poverenja u sopstveno mišljenje o 'pravom naćinu', i nisam impresioniran samopouzdanim izjavama drugih, ukljućujući tu i dobre prijatelje. Osećam da je izuzetno malo toga shvaćeno, da bismo bili u stanju da nešto više kažemo s bilo kakvim samopouzdanjem. Možemo pokušati da formulišemo svoje dugoroćne vizije, svoje ciljeve, svoje ideale; i možemo (i trebalo bi) posvetiti sebe radu na pitanjima ljudskog znaćaja. Ali raskorak izme|u dvoje je ćesto znatan, i retko uspevam da vidim neki naćin da to premostim, osim na veoma neodre|enom i opštem nivou. Ove moje osobine (možda nedostaci, možda ne) će se pokazti u (veoma kratkim) odgovorima koje sam dao na tvoja pitanja.

1. Koji su intelektualni koreni anarhistićke misli, i, koji pokreti su je razvili i nadahuli kroz istoriju?

Kretanja anarhistićke misli koja me zanimaju (a postoji ih puno) imaju svoje korene, mislim, u prosvećenosti i klasićnom liberalizmu, i ćak se nalaze u zanimljivim metodima naućne revolucije 17.-og veka, ukljućujući aspekte koji se ćesto smatraju reakcionarnim, kao što je kartezijanski racionalizam. Postoji literatura na tu temu (istorićar ideja Heri Breken (Harry Bracken), na primer; o tome sam tako|e pisao). Neću pokušati da to sažeto ponovim ovde, no rećiću da se gotovo potpuno slažem sa važnim anarho-sindikalistićkim piscem i aktivistom Rudolfom Rocker-om, da su se klasićne liberalne ideje razbile u plićacima industrijskog kapitalizma, ne oporavivši se više nikada (ovo se odnosi na Rocker-a iz 1930.; decenijama kasnije, on je mislo drugaćije). Ideje se neprekidno ponovo izmišljaju; po mom mišljenju, zato što odražavaju stvarne ljudske potrebe i opažanja. Španski gra|anski rat je možda najvažnija stvar, iako bi trebalo da se setimo da anarhistićka revolucija koja se 1936. brzo proširila na dobar deo Španije, uzimajući razlićite oblike, nije bila spontani ustanak, već je bila pripremana decenijama edukacije, organizacije, borbe, poraza i ponekad pobeda. Bila je veoma znaćajna. Toliko znaćajna da izazove gnev svih najvećih sistema vlasti: staljinizma, fašizma, zapadnjaćkog liberalizma, najintelektualnijih struja i njihovih doktrinarskih institucija - svi ujedinjeni u osudama i uništavanju anarhistićke revoluciju, što su i ućinili; to je znak njenog znaćaja, po mom mišljenju.

2. Kritićari se žale da je anarhizam "bezoblićan, utopistićki". Vi odgovarate da svaka etapa istorije ima svoje oblike autoriteta i ugnjetavanja kojima se mora suprotstaviti, dakle nijedna fiksna doktrina ne može da važi. Po Vašem mišljenju, koje specifićno ostvarenje anarhizma je pogodno u ovoj epohi?

Blizak sam ideji da je anarhizam bezoblićan i utopistićki, mada teško da je takav više od ništavnih doktrina neoliberalizma, marksizam-lenjinizma, i ostalih ideologija koje su godinama privlaćile moćnike i njihove intelektualne sluge, iz razloga koje je suviše lako objasniti. Razlog za opštu bezoblićnost i intelektualnu prazninu duha (ćesto prerušenu velikim rećima, ali to je opet u lićnom interesu intelektualaca) je da se mi ne razumemo baš mnogo u kompleksne sisteme, kao što su ljudska društva; i imamo samo slutnje ogranićene razložnosti prema naćinima na kojima bi ih trebalo ponovo uoblićiti i konstruisati.

Anarhizam, po mom vi|enju, je izražavanje ideje da je teret dokazivanja uvek na onima koji dokazuju da su autoritet i dominacija potrebni. Oni moraju da pokažu, snažnim argumentom, da je taj zakljućak ispravan. Ako ne mogu, onda institucije koje oni brane treba smatrati nelegitimnim. Kako neko treba da reaguje na nelegitiman autoritet zavisi od okolnosti i prilika: ne postoje formule.

U sadašnje doba, sporna pitanja nastaju na opštem nivou, kao što to obićno i biva: od lićnih odnosa u porodici i bilo gde drugo, pa do me|unarodnog politićko/ekonomskog poretka. A anarhistićke ideje - izazivajući autoritet i insistirajući da on opravdava sebe - su podesne na svim nivoima.

3. Na kojoj vrsti koncepcije ljudske prirode je anarhizam zasnovan? Hoće li ljudi biti manje podsticano na rad u egalitarnom društvu? Hoće li odsutnost vlade omogućiti jakima da dominiraju nad slabima? Hoće li demokratsko donošenje odluka rezultirati ogromnim sukoboma, neodlućnošću i 'zakonom rulje"?

Kako ja shvatam pojam 'anarhizam', on je zasnovan na nadi (u našem stanju neznanja, ne možemo ići dalje od toga) da elementi srži ljudske prirode ukljućuju osećanja solidarnosti, me|usobne podrške, simpatije, brige za druge, itd.
Hoće li raditi manje u egalitarskom društvu? Da, toliko da na posao idu zbog potrebe za preživljavanjem; ili materijalne negrade, što je, verujem, vrsta patologije, poput vrste patologije koja neke vodi ka tome da se zadovoljavaju mućenjem drugih. Oni koji nalaze razumnom klasićnu liberalnu doktrinu da je nagon za angažovanjem u stvaralaćkom radu u srži ljudske prirode - nešto s ćim se stalno susrećemo, mislim, od dece do starijih, kad god to okolnosti dozvoljavaju - biće veoma sumnjićavi prema ovim doktirnama, koje su visoko upotrebljive za vlast i autoritet, ali izgleda da nemaju nijednu drugu dobru osobinu.

Hoće li odsutnost vlade dozvoliti jakima da dominiraju slabima? Ne znamo. Ako je tako, onda bi oblici društvene organizacije trebalo da budu izgra|eni - postoji puno mogućnosti - da bi savladali ovaj zloćin.

Kakve će biti posledice demokratskog donošenja odluka? Odgovori su nepoznati. Trebalo bi da naućimo probajući. Hajde da pokušamo i saznamo.

4. Anarhizam ponekad nazivaju slobodarskim socijalizmom. Kako se on razlikuje od drugih ideologija koje se ćesto vezuju za socijalizam, kao što je lenjinizam.

Lenjinistićka doktrina drži da bi avangardna patija trebalo da preuzme državnu vlast i povede stanovništvo u ekonomski razvitak, i, nekim neobjašnjivim ćudom, u slobodu i pravdu. To je ideologija koja se prirodno obraća većinom radikalnoj inteligenciji, kojima pruža opravdanje za njihovu ulogu šefova države. Ne vidim nijedan razlog - bilo u logici ili istoriji - da bih je shvatio ozbiljno. Slobodarski socijalizam (ukljućujući bitnu maticu marksizma) je odbacio sve ovo sa prezirom, sasvim opravdano.

5. Puno 'anarho-kapitalista' tvrdi da anarhizam znaći slobodu da radiš šta hoćeš sa svojom imovinom i da ućestvuješ u slobodnom
ugovoranju sa drugima.
Da li je kapitalizam na bilo koji naćin kompatibilan sa anarhizmom po Vašem vi|enju?

Anarho-kapitalizam, po mom mišljenju, je doktrinarni sistem koji bi, ako se ikad sprovede, vodio oblicima tiranije i ugnjetavanja koji imaju nekoliko duplikata u ljudskoj istoriji. Ne postoji ni najmanja mogućnost da te (po mom gledištu, grozne) ideje budu sprovedene, zato što bi brzo uništile bilo koje društvo koje napravi ovu kolosalnu grešku. Ideja 'slobodnog ugovora' izme|u potentata (lat. potentatus - onaj u ćijim je rukama sila i vlast, samodržac, apsolutni vladar, car, kralj, knez - M. Vujaklija) i njegovog izgladnelog podanika je bolesna šala, možda vredna nekih momenata u akademskim seminarima kojima je cilj da istražuju posledice (po mom gledištu, apsurdnih) ideja, ali nigde drugde.

Trebao bih da dodam, me|utim, da se suštinski slažem sa ljudima koji smatraju sebe anarho-kapitalistima po mnogim pitanjima; i nekoliko godina sam, mogao da pišem u njihovim ćasopisima. I tako|e cenim njihovu predanost racionalnosti - koja je retka - iako ne mislim da vide posledice doktrina za koje se zalažu, ili njihove duboke moralne nedostatke.

6. Kako se anarhistićki principi primenjuju na obrazovanje? Da li su ocene, uslovi i ispiti dobre stvari? Koja je vrsta okoline najpogodnija za slobodnu misao i intelektualni razvoj?

Moje osećanje, u ovom slućaju bazirano delom i na lićnom iskustvu, je da pristojno obrazovanje treba da nastoji da obezbedi nit duž koje će osoba putovati na njegov ili njen naćin; dobra nastava je više stvar obezbe|ivanja vode za biljku, da bi je osposobili da raste zahvaljujći sopstvenim snagama, a potom i ispunjavanja suda vodom (veoma neoriginalne misli dodao bih, parafrazirane iz dela prosvećenosti i klasićnog liberalizma). Ovo su opšti principi za koje mislim da su opštevažeći. Kako se oni primenjuju u specifićnim okolnostima treba da se proceni od slućaja do slućaja, uz dužnu poniznost, i priznavanje kako malo toga u stvari stvarno razumemo.

7. Opišite, ako možete, kako bi idealno društvo funkcionisalo u svakodnevnom životu. Koje bi vrste ekonomskih i politićkih institucija postojale, i kako bi one funkcionisale? Da li bismo imali novac? Da li bismo kupovali u prodavnicamaa? Da li bismo posedovali sopstvene domove? Da li bismo imali zakone? Kako bismo sprećili zloćin?

Ne bih ni u snovima pokušao da uradim ovo. Ovo su stvari o kojima treba da ućimo, kroz borbu i eksperiment.

8. Koji su izgledi za ostvarivanje anarhizma u našem društvu? Koje korake treba da preduzmemo?

Izgledi za slobodu i pravdu su bezgranićni. Koraci koje treba da preduzmemo zavise od toga šta pokušavamo da postignemo. Ne postoje i ne može biti opštih odgovora. Pitanja su pogrešno stavljena. To me podseća me na fini slogan zemljoradnićkog pokreta u Brazilu (odakle sam se upravo vratio): kažu da moraju proširiti pod kaveza, do taćke kad mogu slomiti šipke. Katkad, to ćak zahteva odbranu kaveza od još gorih grabljivaca izvana: odbrana nelegitimne državne moći od grabljive privatne tiranije u Sjedinjenim Državama danas, na primer, stvar koja bi trebalo da bude oćigledna bilo kome predanom pravdi i slobodi - bilo ko, na primer, ko misli da deca treba da imaju šta da jedu - no, to je izgleda teško većini ljudi koji smatraju sebe slobodnjacima i anarhistima da shvate. To je jedna od samouništavajućih i iracionalnih pobuda pristojnih ljudi koji smatraju sebe levićarima, po mom mišljenju koja ih odvaja u praksi od života i legitimnih težnji ljudi koji stradaju.

Tako to izgleda meni. Srećan bih bio da raspravljam o ovoj temi, i da ćujem protivargumente, ali samo u kontekstu koji nam dozvoljava da idemo dalje od uzvikivanja slogana - koji, bojim se, iskljućuje dobar deo onoga o ćemu sediskutuje na levici, da žalost bude veća.

Noam

U drugom pismu, Čomski je ponudio ovo proširenje svojih misli u pogledu budućeg društva:

O budućem društvu,... možda se ponavljam, ali to je nešto zbog ćega sam bio zabrinut još kao dete. Sećam se, oko 1940., ćitao sam Diego Abad de Santiljanovu interesantnu knjigu “Posle revolucije”, u kojoj kritikuje svoje anarhistićke drugove i daje nacrt nekih detalja o tome kako bi anarhosindikalistićka Španija trebalo da funkcioniše (ovo su uspomene stare više od 50 godina, pa ih ne shvatajte previše doslovno). Moj tadašnji osećaj je bio da sve to izgleda dobro, ali da li razumemo dovoljno da bismo odgovorili na pitanja o društvu tako detaljno? Tokom godina, naravno, naućio sam više, ali to je samo produbilo moj skepticizam o tome da li razumemo dovoljno. Poslednjih godina, raspravljao sam o ovome dobrim delom sa Majkom Albertom, koji me je podsticao da detaljno objasnim kako mislim da bi društvo trebalo da funkcioniše, ili u najmanju ruku da reagujem na njegov pojam 'participacione demokratije'. Odstupio sam, u oba slućaja, iz istih razloga. Meni izgleda da odgovori na većinu pitanja treba da budu naućeni eksperimentom. Uzmite tržišta (do mere do koje mogu da funkcionišu u bilo kom društvu sposobnom za život - ogranićenom, ako su istorijski spisi nekakav vodić, da ne govorim o logici). Veoma dobro shvatam šta nije u redu s njima, ali to nije dovoljno da pokažem da je sistem koji uklanja tržišne manipulacije bolji; to je jednostavno pitanje logike, a ja ne mislim da znamo odgovor. Isto važi i za sve ostalo.