Anarhizam i istorija crne zastave

Danas je sasvim poznata činjenica da je crna zastava simbol anarhizma. Na žalost, tačan nastanak ove asocijacije je neuhvatljiv. To može biti frustrirajuće za one koje fasciniraju istorijske trivijalnosti, no to ni malo ne iznenađuje.


narhizam je uvek zastupao uopštenu, i povremeno nejasnu, političku platformu. Razlozi su sasvim jasni; šematski planovi stvaraju rigidnu dogmu i guše kreativni duh revolta. U skladu sa tim i rezultujući sa istim problemima, anarhisti su odbacili “disciplinovano” vođstvo koje je prisutno u mnogim drugim političkim grupacijama na levici. Razlog ovakvog rezonovanja je takođe sasvim jasan; vođstvo zasnovano na autoritetu je neodvojivo od hijerarhije. Čini se logičnim da bi, pošto su zazirali od bilo čega što ima veze sa državom, anarhisti trebali takođe da zaziru i od važnosti simbola i ikona.

Iako ovo može biti objašnjenje zašto je poreklo anarhističkih simbolia neuhvatljivo i neubedljivo, činjenica je da su se anarhisti koristili simbolizmom u svojem revoltu protiv Države i Kapitala, a to se ne odnosi samo na crnu zastavu, već i na zaokruženo A. Zaokruženo A je ispisivano sprejom na zidovima i ispod mostova širom sveta; pankeri ih nose na svojim jaknama i upisuju u poluosušen cement. Crne zastave su nedavno vaskrsle u Rusiji i nastavile da se vijore u mnogim delovima sveta.

Postoje brojni izveštaji o upotrebi crne zastave od strane anarhista. Možda najpoznatiji, bili su partizani Nestora Mahnoa tokom Ruske revolucije. Pod crnim barjakom, njegova vojska je porazila tuce armija i tokom dobrih nekoliko godina sačuvala veći deo Ukrajine slobodnim od koncentrisane moći . U bližoj prošlosti, pariski studenti su nosili crne (i crvene) zastave tokom masovnog generalnog štrajka iz 1986.

Crna zastava u anarhističkoj istoriji

Ali, anarhistička crna zastava vuče svoje korene mnogo pre ovih događaja. Prvi spomen je ustvari nepoznat. Izgleda da zasluga za ovo pripada Luiz Mišel (Louise Michel), poznatoj učesnici Pariske komune iz 1871. Sudeći po anarhističkom istoričaru Džordžu Vudkoku (George Woodcock), Mišel je nosila crnu zastavu 9. marta, 1883. tokom demonstracija nezaposlenih u Parizu, Francuskoj. Na čelu grupe od 500 ljudi, Mišel je uzvikivala: “Hleba, rada, ili olovo!”, oni su opljačkali tri pekare pre nego što ih je uhapsila policija (Woodcock, 284-285). Anarhisti ne mogu da pronađu ranije izveštaje o crnoj zastavi.

Nedugo potom, crni simbol je pronašao svoj put do Amerike. Pol Avrič (Paul Avrich) izveštava da je 27. novembra 1884. crna zastava bila nošena na čikaškim demonstracijama. Sudeći po njemu, Avgust Spajs (August Spies), jedan od čuvenih hajmarketških mučenika, “primetio da je ovo bio prvi slučaj razvijanja (crne zastave) na američkom tlu.” (Avrich, The Haymarket Tragedy, 144-145).

U još težim okolnostima, 13. februar 1921. bio je datum koji je obeležio kraj crnim zastavama u Rusiji.

Tog dana, desila se Kropotkinova sahrana u Moskvi. Masa ljudi koji su bili u povorci što se pružala kilometrima, noseći crne transparente na kojima je pisalo: “Gde ima vlasti nema slobode” (Avrich, The Anarchists in the Russian Revolution, 26). Čini se da se crne zastave nisu pojavile u Rusiji sve do osnivanja pokreta “Černoe zhania” (“Crnni barjak”) iz 1905. Samo dve nedelje nakon Kropotkinove sahrane, Kronštadski ustanak je izbio i anarhizam je u Rusiji trajno zbrisan.

Dok su gore pomenuti događaji prilično dobro poznati, kao što je napomenuto, tačno poreklo crne zastave nije. Ono što je sasvim jasno, je to da je veliki broj anarhističkih grupa u ranim 1880-im prihvatio nazive koji su imali veze sa crnom bojom.

U julu 1881., Crna internacionala se sastala u Londonu. Ovo je bio pokušaj da se reorganizuje Anarhističko krilo nedavno raspuštene Prve internacionale. Slično tome, postojala je i “Crna traka” u Francuskoj (1882.) i “Mano Negra” (Crna ruka) u Andaluziji, Španija (1883.). Ovi datumi su neposredno praćeni Mišelinim demonstracijama (1883.) i crnim zastavama u Čikagu (1884.)

Dalje određivanje ovog perioda (od prilike rane 1880-ih) kao onog za koji se vezuje rođenje simbola, je ime Francuske anarhističke publikacije kratkog života: “Le Drapeau Noir” (Crna zastava). Sudeći po Roderiku Kedvardu, (Roderick Kedward) ovaj anarhistički list je postojao tokom par godina, sa početkom negde pre oktobra 1882., kada je bačena bomba u kafe u Lionu (Kedward, 35). Da bi podržao sopstvenu teoriju, Avrich ističe da je 1884., crna zastava “bila novi anarhitički amblem” (Avrich, The Haymarket Tragedy, 144.). Saglasno njemu, Muraj Bukčin (Murray Bookchin) izveštava da “su narednih godina, anarhisti prihvatili crnu zastavu” kada je govorio o španskom anarhističkom pokretu iz juna 1870 (Bukčin, 51n1). U to vreme, anarhisti su masovno upotrebljavali crvenu zastavu. Čini se očiglednim (mada ne i konačnim) da je ovo period kada je crna zastava vezana za anarhizam.

Zašto crna boja?

Čini se da je lakše otkriti kada je veza nastala, nego shvatiti zbog čega je, tačno, izabrana crna boja. Čikago “Alarm”, koji predstavlja izvor iz prve ruke, ističe da je crna zastava “zastrašujući simbol gladi, bede i smrti” (Avrich, Haymarket Tragedy, 144.). Bukćin (Bookchin) tvrdi da je “crna zastava simbol radničke bede i izraz njihovog besa i ogorčnosti”. (Bookchin, 51n1)

U istom kontekstu, Albert Melcer (Albert Meltzer) ističe da su povezanost crne zastave i bunta radničke klase “nastali u Remsu, Francuskoj, 1831. (“Rad ili smrt”) tokom demonstracija nezaposlenih” (Meltzer, 49). U stvari on tvrdi da je Mišelina akcija iz 1833. potvrdila asocijaciju. Ali postoje i druge mogućnosti.

Crna je veoma moćna boja, ili anti-boja, kakva je bila. 1880-e su bile vreme ekstremne anarhističke aktivno-sti. Crna internacionala je videla uvođenje “propagande delom” kao anarhističku platformu. Istorijski crna boja je povezivana sa krvlju, osušenom krvlju posebno, kao i crvena zastava. Tako da iako je bila povezana sa radničkim buntom, takođe je bila i simbol nihilizma toga vremena.

Gusari i anarhija

Interesantna je, takođe, i veza između crne zastave i gusara. Postoje nepovrđeni izveštaji da je Luiz Mišel (Louise Michel), dok je predvodila ženski bataljon tokom Pariske komune 1871., možda nosila zastavu sa mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima. Ali asocijacija može ići i dalje od toga.

Na gusare se gleda kao na pobunjenike, slobodne duše, a često kao i na nemilosrdne ubice. Iako se većina gusara prilično razlikovala, ipak su mnogi od njih birali kapetana gusarskog broda. U nekim slučajevima kapetan čak nije bio muškarac, što je bilo prilično neuobičajeno za to vreme. On ili ona su bili “podložni trenutnom opozivu”, a život na gusarskom brodu bio je sasvim sigurno demokratskiji nego na brodovima britanske, američke ili francuske mornarice - a kamoli od onog na trgovačkom brodu.

Za gusare, crna zastava je bila simbol smrti; odražavajući suštinu mrtvačke glave i kostiju na crnoj podlozi. Znak koji je ekvivalent poruci: “Predaj se ili umri!”. Namera je bila zastašiti žrtve i naterati ih da se predaju bez borbe. To je funkcionisalo na isti način kao “Gheng” u Kanovoj vojsci.

I mnogi drugi su takođe prihvatili crnu zastavu kao simbol poruke “predaj se ili umri!”. Konfederalni oficir Kvantrilin (Quantrilin) se tokom Američkog građanskog rata borio pod crnom zastavom. Bio je poznat po tome što nije imao milosti za svoje neprijatelje, a za uzvrat, nije je tražio ni za sebe. Takođe, meksički general Santa Ana je bio opštepoznat po nošenju crne zastave. On ih je čak nosio i u Alamou. Zajedno sa crnim barjakom, njegovi pljačkaši su uzvikivali poklič nazvan “Deguello”, koji je značio “uzećemo i poslednju paru” (bez zarobljenika).

Iako Kan, Kvantril i general Santa Ana nemaju nikakve veze sa anarhizmom - gusari su, s druge strane, znatno komplikovaniji. Na njih su gledali kao na pobunjenike. Pobunjenici bez države, bez dugvanja vernosti bilo kom zakonu, osim nekog surogata pravila koje su improvizovali između sebe. Sasvim sigurno, gusari nisu bili svesno anarhisti, i često se nisu ponašali ništa bolje od najobičnijih varvara. Ali ono što je najvažije je način na koji su doživljeni. Njihov simbol je bio otelotvorenje buntovništva i duh bezvašća i bunta. Njih je prezirala vladajuća klasa.

Ovo je moglo da bude sasvim dovoljno gladnima i nezaposlenima da odaberu crnu zastavu za simbol svog revolta. U stvari, neko je sasvim lako mogao da se dograbi crnog ili crvenog komada odeće za vreme pobune. Za štampanje komplikovanog simbola je bilo potrebno vreme. Tako je improvizovana pobunjenička zastava koja se vijorila tokom buna bila najverovatnije jednobojna. Stoga, odatle sledi da je crna zastava nošena bez mrtvačke glave i kostiju zato što je neophodno morala da bude improvizovana za trenutne potrebe pobune.

No ovo pitanje crne zastave, Hauvard Erilh (Howard Ehrilch) ima odličan pasus/odlomak u svojoj knjizi “Reinventing Anarchy”. Vredi ga citirati u potpunosti:

“Zašto je naša zastava crna? Crno je senka negacije. Crna zastava je negacija svih zastava. To je negacija nacionalnosti koja suprotstavlja ljudsku rasu samu sebi i poriče jedinstvo ljudskog roda. Crno je raspoloženje besa i uvređenosti prema svim gnusnim zločinima protiv čovečanstva izvršenih u ime vernosti jednoj ili drugoj državi. To su bes i uvređenost zbog uvrede ljudske inteligencije koju podrazumevaju prevaranti, licemeri, i jeftina šikaniranja počinjena od strane vlada.”

“Crno je takođe i boja žalosti; crna zastava koja poništava nacije takođe žali za njenim žrtvama, bezbrojnim milionoma ubijenim u ratovima, unutrašnjim i spoljašnjim, zarad veće slave i stabilnosti neke proklete države. Žali za onima čiji je rad opljačkan (oporezovan) da bi se platili pokolji i represija nad drugim ljudima. Ona žali ne samo smrt tela već i osakaćenost duha pod autoritarnim i hijerarhijskim sistemima; ona žali za milionima zamračenih moždanih ćelija koje koje nikada neće imati priliku da spoznaju svet. To je boja neutešne tuge.

Ali crna boja je takođe i predivna. To je boja odlučnosti, rešenosti, snage, boja kojom su sve ostale boje razjašnjene i određene. Crno je misteriozno okruženje klijanja, plodnosti, rodne zemlje novoga života koji se uvek razvija, obnavlja, osvežava, i reprodukuje u tami. Seme skriveno pod zemljom, čudnovato putovanje sperme, tajanstveni rast embriona u materici sve njih okružuje i štiti crnina .

Stoga, crno je negacija, bes, uvređenost, žalost, lepota, nada, ishrana i skonište novih oblika ljudskog života i odnos na i sa zemljom. Crna zastava znači da smo mi sve te stvari. Mi smo ponosni što je nosimo, žao nam je što to moramo, i nadamo se danu kada takav simbol više neće

Post Scriptum i zaokruženo A

Još je teže pronaći i uhvatiti poreklo “zaokruženog A” kao anarhističkog simbola. Mnogi smatraju da je on nastao sa pank pokretom iz 1970-ih, ali on datira iz mnogo ranijeg perioda. 25. novembra 1956. na svom osnivanju u Briselu, “Alliance Ouvriere Anarchiste” (AOA) su prihvatili ovaj simbol. Čak i ako se vratimo još unatrag, BBC-jev dokumentarac o Španskom građanskom ratu pokazuje jednog člana anarhističke milicije sa zaokruženim A jasno ispisanim na njegovom šlemu. Sem ovoga, veoma je malo poznato u vezi sa poreklom zaokruženog A.