 |
 |
30. oktobar 2002. Mat Galion
Na granici, moj prijatelj i ja smo se razdvojili zarad boljih šansi za ulazak u zemlju. Nakon što sam prošao pored graničara, skinuli su me sa voza i u trenu mi je oduzet pasoš. Odveden sam u carinarnicu gde su provervali šta mi je u torbama. Nakon toga su me ostavili na neko vreme u sobi (sat vremena pretpostavljam), carinici su naizmenično proveravali da li se moje nalazi na cnim listama koje im je dostavio FBI. Nakon sat vremena, rečeno mi je da mi neće biti dozvoljen ulazak u Češku te da ću biti vozom vraćen u Nemačku. Čim sam se vratio u Drezden, otišao sam do prijavnice na graničnom prelazu AZ Conni. Tamo sam saznao za “turističku šetnju”, od nekog ko je tako prelazio granicu (razgledanje krajolika – op. prev.), što je dozvoljeno samo Nemcima i Česima. Vozom sam otišao do pograničnog grada sa Nemačke strane i krenuo u šetnju stazom za turiste pokraj reke Rajne. Bio sam prerušen u turistu fotografišući svakih 5 minuta da bi sve izgledalo uverljivije, tek za slučaj da me neko posmatra. Nisam naišao ni na jednog graničara , barem ne u uniformi, pa sam, pošto me niko nije zaustavljao, u prvom češkom gradu na koji sam naišao, uhvatio voz i produžio do Praga. U Prag sam stigao u ponedeljak uveče, 25. septembra. Probili smo se do jednog od informacijskog punkta (infopoint), a zatim do konvergencijskog centra. Nakon što smo se sreli sa grupom Nemaca koje je poznavao moj prjatelj, krenuli smo do njihovog privremenog logora da bismo se dobro ispavali za naredni dan. Rano smo ustali zbog doručka koji je pripremio Biciklistički karavan iz Hamburga. Odatle smo krenuli u velikoj grupi, ne smarajući se sa plaćanjem taksija ili podzemne železnice. Učinilio mi se da sam video policajca na stanici u metrou, koji je skrenuo iza ugla i otišao čim nas je video. Izgleda da ima nečega zastrašujućeg u vezi sa grupom od 30 u crno obučenih anarhista koji su na putu za bitku. Stigli smo na mesto okupljanja, kod velike katedrale na javnom skveru (public square). Moram da priznam, bio sam malo razočaran onime što sam video. Velika gomila ljudi koji su izgledai kao da im je dosadno uz nekoliko radikalnih zastava, koji su pušili i slušali tehno muziku. Uplašio sam se da će ovo ispasti užasno. Da se sve ovo dešavalo u Americi, mi bismo slušali govore i uzvikivali slogane sa visoko dignutim pesnicama, psihički se pripremajući da uništimo kapitalizam. Ipak, istina je bila sasvim drugačija. Nemci sa kojima sam bio su počeli da seku svoje dušeke od vreća za spavanje i da ih stavljaju oko svojih ruku, nogu i grudi. Bio je to oklop! A to je bio samo nagoveštaj onoga što se spremalo. Marš je podeljen u 3 grupe da zbunili i iznenadili policiju. To su bile plava, žuta i ružičasta grupa. Tako|e, one su bile razdvojene i da bi bile prilago|ene različitim taktikama. Žutu su činili nenasilni demonstranti koji su samo želeli da protestuju. Ružičastu su činili zagovornici gra|anske neposlušnosi, koji su kasnije i onako bacali kamenje na policiju. A plavu grupu su činili oni demostranti koji su bili sremni na nasilno suprotstavljanje policiji. Ja sam se pridružio plavoj grupi, kao i većina anarhista. Dok je plava kolona marširala ulicama, uzvikivali smo ono malo slogana koje su znali pripadnici različitih nacionalnosti. U to vreme, mi smo šprintali ulicama. U jednom trenutku sam čuo Italijane kako uzvikuju: "Capitalism, no thanks. We’ll burn your fucking banks" (Kapitalizam, neka hvala. Spalićemo vaše jebene banke), da bi nakon nekoliko ponavljanja počeli da improvizuju: “… spalićemo vaše jebene kuće”, “…spalićemo vaša jebena kola”, i “spalićemo vaše jebene glave”. Definitivno sam bio u pravoj grupi. Nakon dužeg marša, došli smo do centra u kojem je MMF održavao konferenciju, ispred koga je bila policija. Zauzeli su dobar strateški položaj, na vrhu brda do kojeg je vodio put, izme|u dva visoka zida, rasporedila su se tri reda pandura sa vodenim topom iza njih. Morali bismo da pro|emo kroz sve to da bismo stigli do konferencijskog centra. Počeli smo da vadimo kocke iz ulične kaldrme, i krenuli da ih kao projektile bacamo na policiju. Njihov vodeni top je bio prilično efikasan, posebno sa male udaljenosti, pa je nekoliko nas zgrabio plavu zastavu (banner) i krenulo u juriš ka policijskim redovima. Stigli smo na od prilie 5 stopa od policijske formacije, koristeći plavu zastavu kao štit iza kojeg smo se krili dok smo bacali kamenje na policiju. Ipak, ubrzo, policija je krenula da nam uzvraća kamenjem. Ali, mi smo imali i benzinske bombe (Molotovljeve koktele), koje smo počeli da bacamo na policiju. Njihov oklop je bio prilično dobar, ali ako baciš dovoljno veliki kamen, okop se slomi, a sa njim i pandurova glava. I ne zaboravite na Molotovljeve koktele, protiv kojih gotovo da nisu imali zaštitu. Nažalost, i glave demonstranata se mogu razbiti, a to je upravo ono što se meni dogodilo. Provirio sam ispod zastave da bih bacio kamen, kada me je kamen, koji je bacila policija, pogodio u glavu. To je bolelo… mnogo. Krvarilo je… mnogo. Na slepo sam se odteturao unazad ka gomili demonstranata, dok je krv liptila svuda po meni. Lekari su me nadvili nadamnom da bi mi previli ranu. U tim trenutcima sam bio iznerviran i srdit na svakoga ko bi mi prišao da me fotografiše, pošto tada nisam imao masku na glavi. Želeo sam da se vratim u prve borbene redove, pa sam ne dozvoljavajući lekarima da dovrše previjanje, jurišao nazad sa kamenom u ruci. Nakon još nekoliko minuta borbe, a i policija je dobila pojačanje u vidu tenka (pravi jebeni vojni TENK!), počelo je da mi se vrti u glavi te sam se zabrinuo da se ne radi o ozbiljnijoj povredi glave, pa sam nalogu prijatelja, otišao niz ulicu do improvizovane klinike. Tamo mi je ukazana još temeljnija medicinska pomoć, ali za to vreme policija je napredovala prema demontrantima. Sa zavojem koji nije bio do kraja pričvršćen, pomagao sam lekarima da sklone svoje torbe i ostalo, pred policijom koja je napredovala. Rekao sam lekaru da moram da idem jer čak nisam trebao ni da budem u zemlji. On mi je rekao da će sve biti OK jer sam sa njim, i da me policija neće uhapsiti. U tom trenutku, to mi se činilo razumnim, pa sam mu dopustio da dovrši previjanje. Kada je završio, ustao sam i dok sam gledao oko sebe, shvatio sam da se sada nalazimo iza policijskih redova. Gledao sam unaokolo tražeći način da pobegnem, ali jednostavno to nije bilo moguće. A pošto sam nosio crnu odeću, u trenutku su došla dva pandura da me bace na zemlju i uhapse. Oh, to i nije bilo tako strašno. Sve što su uradili bilo je to da su mi nekoliko puta trsnuli glavu o maricu, šutnuli me u prepone i gotovo slomili ruku dok su mi je uvrtali visoko iza le|a. Ali to nie bilo ništa u pore|enju sa onim što su neki drugi dobili. Po dolasku u policijsku stanicu, saznao sam da su i mnogi drugi uhapšeni dok su se nalazili u situacijama sličnim mojoj. Bili su suviše naivni misleći da će stojanjem po strani izbeći hapšenje. Još nekoliko ljudi je izgledalo podjednako loše kao i ja, sa osušenom krvlju zgrušanom na licima, što je bila posledica teških uličnih borbi. Bilo mi je drago da vidim da je meću njima bio gotovo podjednak broj Čeha i stranaca, me|u kojima su bile mnoge različite nacionalnosti. Amerikanci, Španci, Poljaci, Slovenci, tek da pomenem neke. Ali svi smo bili jedan narod dok smo delili sudbinu policijske represije. Nas sedamnaestoro smo bili držani u ćeliji dimenzija 5 x 8, tako da nam je bilo prilično tesno. Počeli smo da tražimo neka od svojih prava, poput telefonskog poziva, ali bilo je očigledno da nam to neće dopustiti. Nakon 8 sati, počeli smo da tražimo hranu (zakon kaže da se voda i hrana dobijaju svakih 6 sati). Dobili smo nešto salame i hleba, što baš i nije nešto za one koji su vegetarijanci. Bio je to poslednji ustupak koji smo dobili od policije. Dugo smo bili u maloj hladnoj ćeliji. Odeća koju sam nosio bila je mokra zahvaljujući vodenom topu, a s obzirom da noću u Pragu prilično zahladni, sreća je moja što se nisam razboleo. Svi mi koji smo bili zatvoreni smo se dobro upoznali, a situacija u kojoj smo se nalazili nas je još više zbližila. U svtari, morali smo da se zbližimo, zato što smo morali da se naguramo po podu da bi svako nekako našao mesta da malo odspava. Negde tokom noći, postali smo veoma frustrirani, i počeli smo da zahtevamo naša prava, hranu i telefon i slično. Vikali smo i skakali, besili se za rešetke i udarali o vrata i zidove. To je veoma razbesnelo policajce, koji su potom došli i naprskali nas peper-sprejom da bi nas umirili. U našoj maloj tesnoj ćeliji, sasvim sam siguran da je nezakonito koristiti peper-sprej. Ta moja pretpostavka je potrv|ena onog trenutka kada su policajci skinuli svoje značke a sa njima i brojeve, da ne bismo mogli da ih prijavimo zbog ovog incidenta. Rano sledećeg jutra, prebačeni smo u glavi centar za obradu. Nisu želeli da znamo koja je adresa ili lokacija zatvora u kome se nalazimo, pa su nas uhvatili od pozadi i za glave i tako nas u pogibeljnom trku ugurali u autobus. Nekoliko ljudi se saplelo i tom prilikom se povredilo. Nije se puno toga desilo u centralom punktu, i tu su mi dali izlaznu vizu u trajanju od 24 časa za izlaz iz zemlje. Nisam imao pasoš, i pretpostavljam da zbog toga nisu imali bilo kakvog interesa da me više drže u zatvoru, pa su mi rekli da iza|em iz zemlje što je pre moguće. Ispalo je najbolje što je moglo, zato što ne znam šta bi uradili da su znali da mi je bio zabranjen ulaz u zemlju. I tako, otišao sam u kamp, pokupio stvari, i napustio divnu Čeku Republiku… “Turističkom šetnjom” naravno. Kasnije sam saznao da smo pobedili u Pragu. 40 pandura je hospitalizovano, 4 delegata tako|e, a konferencija je završena bez ikakvih rezolucija. Mnogi od delegata su bili preplašeni pa nisu ni izlazili iz svojih hotela. Sa oko 10.000 ljudi u Pragu smo postigli ono što 20.000 ljudi nije uspelo u Vašingtonu, a ni 50.000 ljudi u Sijetlu. Nije loše. Ovi Evropljani zaista znaju kako da ugoste
Okupatore. Mat Galion A//E |
 |
|