Anarhični ritmovi
PANK ROKA
podstiču novu generaciju na
POLITIČKI AKTIVIZAM

Johnny Temple

ve sirove, besne stihove izmumlao je Tomas Skvip (Tomas Squip) iz vašingtonskog pank rok benda Beefeater, koji je bio aktivan u vreme boravka Ronalda Regana u Beloj kući. Za mnoge klince u to vreme punk muzika je predstavljala jedno od sredstava pomoću kojih su izražavali bes prema onome što su doživljavali kao političko i kulturno bankrotstvo oko sebe. Ali pesme Beefeater-a kao i anti-apathejd aktivizam kojeg su one popularisale, bile su zbog nerazgovetnosti usmerene na uzak krug ljudi. Muzika je bila previše glasna i gruba za većinu starijih od 30 godina i, što je još značajnije, nedostupna većini mladih Amerikanaca, čiji su muzički ukusi dugo bili diktirani trendovima uspostavljenim u kancelarijama muzičkih konglomenata.

"Alternativni rok" je tokom ranih devedesetih uživao u kratkom periodu meinstrim popularnosti, kada ga otkrivaju i šire ‘major’ etikete, da bi sredinom 1998., bio proglašen komercijalno mrtvim. Danas su šanse minimalne da će bilo koji ljubitelj muzike, bio mlad ili star, u bilo kojem od značajnijih medija naići na pesme protesta koje izviru i šire se iz pank podzemlja; najznačajnije izdavačke kuće su uspele da izgrade idustriju zasnovanu na principu: “plati-pa-sviraj“, koja efikasno guši bendove čiji izdavač ne može da da stotine hiljada dolara za radijsku, video, maloprodajnu i novinsku promociju. Kad su se prošlog decembra “Universal Music” i “Polygram” integrisali s ciljiem da oforme najveću izdavačku kuću na svetu - “Universal Music Group” - i poslednji ekser je zakucan u mrtvački sanduk korporativno-sponzorisanog pank roka; nekih 250 bendova je otpalo, da bi napravili mesta na top listama za najnoviji trend, "teen pop", ovaploćen u bendovima poput Backstreet Boys i Britney Spears.

Istovremeno, uprkos svemu, andergraund ostaje izvoriše najraznovrsijih kontrakulturnih struja, s bendovima koji se protežu od izričito političkih do nihilističkih ali estetski opasnih. Muzičari treba da opstanu finansijski u situaciji kada su nezavisni izdavači retko u mogućnosti da obezbede dovoljno sredstava.

Najuticajniji među njima - Dischord (Vašington), Touch & Go (Čikago) i Jade Tree (Delavar), da imenujemo samo neke - nude svojim bendovima punu kreativnu slobodu i pristup živoj muzičkoj zajednici: što predstavlja pravu alternativu krajnjem napadu na muziku. Ponekad, muzičari i njihovi nezavisni izdavači svoju delatnost direktno vezuju sa angažmanom - sa ili bez ohrabrenja od strane naprednog establišmenta. Ali možda je najveći doprinos današnjih pankera menjanje mišljenja: širenje anti-korporativne poruke kroz kulturu kojom dominiraju glasovi M-jevih vidžeja i atleta ukrašenih Nike simbolima.

Politički svestan andergraund pokret su pokrenli bendovi kao što je Fugazi, koji je postao pravi dragulj nezavisne muzičke scene u Vašingotnu, ubrzo nakon svog prvog živog nastupa 1987. godine. Izdaju za Dischord Records, izdavačku kuću koja je bila kamen temeljac vašingtonske muzičke scene od njenog nastanka 1980., a čiji je suvlasnik Jan Mek Kej (Ian MacKaye), jedan od dva Fugazi-jeva pevača. Bend uživa duboko poštovanje ne samo zbog svog karekterističnog zvuka, već zato što su jedna od nekiliko grupa koje nisu zagrizle mamac korporativnog finansiranja, onda kada su velike izdavačke kuće opljačkale redove nezavisnih umetnika nakon što je andergraund grupa iz Sijetla, Nirvana, potpisala 1991. za Geffen Records, što je za rezltat imalo ogroman finansijski uspeh. Umesto toga Fugazi su zadržali sopstveni kurs koji su odredili još kao pioniri grubo poetične muzike, ispunjene političkim nabojem. Tokom sopstvenog razvoja, prodali su blizu dva miliona albuma, prvenstveno putem nezavisnih kanala distribucije. Ovo predstavlja izvandredan uspeh - Fugazi su najprodavaniji bend izuzev nekoliko njihovih kolega koji su potpisali ugovore sa korporacijama, istovremeno izbegavajući meinstrim medije, odbijajući da daju intervjue za M i muzičke publikacije kao što su ‘Spin’ i ‘Rolling Stone’. “‘Spin’ je za muziku ono što je ‘Cosmopolitan’ za ženska pitanja - to je samo katalog u kojem se tek povremeno nađe nešto interesantno”, kaže Mek Kej:"Sami bendovi onda postaju roba, takođe. Nas ne interesuje učešće u tom specifičnom delu rock'n'roll-a".

Roba nas drži u redu
Zdrav razum kaže to je, zbog dizajna
[ta biznismen može više da poželi
Nego da blejimo u njegovoj radnji?
Ne dugujemo vam ništa,
nemate kontrolu

Fugazi, "Merchandise" (Roba)

Fugazi nastavljaju da gospodare sopstvenom situacijom, muzički i komercijalno. Pesma "Merchandise" govori o idealima koji rukovode bend u odluci da se odrekne artikala koji prate većinu rok bendova (majice, kačketi, itd). Preko Dischord Records-a, njihovi CD-i se mogu nabaviti za 10$, nasuprot industrijskom standardu od 16.98$. Politička svesnost benda Fugazi izbija na površinu u pesmama poput "Repeater", koja se bavi rastućom nezainteresovanošću Amerikanaca tokom ranih devedesetih prema afričko-američkim žrtvama epidemije kreka praćene nasiljem: "Jesi li čuo nešto napolju / zvučalo je kao pištolj / skloni se od tog prozora / to nije niko / koga znamo…". U pesmi "Dear Justice Letter" (Pismo dragom sudiji), pevač Gaj Pićioto (Guy Picciotto) škripavim glasom peva: "Sve je gotovo… poslednja poštena nagodba propada”, grozničavo oplakujući gubitak sudije Viliama Brenana (William Brennan) u Vrhovnom sudu i zloslutno uspinjanje Regan/Bušovih postavljenika.

Glavni grad SAD je bio neverovatno središte političkih i kulturnih andegraund aktivnosti počevši od leta Revolucije 1985., kad su članovi Beefeater-a i ostali koji su činili muzičku zajednicu priredili "Punk Percussion Protests" (nešto kao: “Protesti pank udaraljki/ama” - prim. prev.) ispred Južnoafričke ambasade. Te godine je grupa lokalnih nezavisnih muzičara i obožavatelja nezavisne muzike, osnovala neprofitnu organizaciju "Positive Force", da bi ostvarili svoje političke ciljeve. Preko "Positive Force"-a, Fugazi su od 1989. poklanjali zaradu sa svakog živog nastupa u Vašingtonu - što je više od 100.000$ - “grassroots” grupama, koje se protežu od “Community for Creative Nonviolence Homeless Shellter” preko “Washington Inner City Self-Help” - grupe za pomoć ljudima sa niskim primanjima, do “Tenants and Workers Support Group of Alexandria” iz Virdžinije. U isto vreme, bend održava striktnu politiku niskih cena ulaznica - NIKAD VI[E OD 6$, čak i na benefit koncertima - u situciji kada mogu da naplaćuju poput bendova sličnog ugleda, do 20$ po ulaznici. “Etablirani ‘fandrejzeri’ (oni koji prikupljaju novčana sredstva - prim. prev.) se češu po glavama i misle da je ovo što radimo glupo. Mogli bismo da skupimo mnogo više novca, (ali) niske cene ulaznica su važan deo benda”, objašnjava pevač/gitarista Jan Mek Kej. ”Ako skupimo 1.000$ na ulaznicama, svaki dolar ide pravo grupi koja će iskoristiti taj novac za ‘grassroots’ aktivnost. Ne ide preko nekih organizacija za skupljanje novca, nema ljudi koji bi svojim posredovanjem smanjili ukupan iznos."

Ovih dana puno energije u "Positive Force"-u je usmereno na razvoj “Arthur S. Flemming centra”, koji će posedovati i njime rukovoditi, vašingtonski “Emmaus Services for the Aging”. “Flemming centar” će udomiti raznovrsne neprofitne aktiviste i grupe “direktne usluge”, sa posebnim naglaskom na lokalnoj muzici i umetnosti kao i uslužnim aktivnostima za okolnu zajednicu koju karakerišu niski prihodi. Sem toga, "Positive Force" su prošlog leta bili domaćini jednom od četiri dobrotvorna koncerta koji su održani širom zemlje za “Voices in the Wilderness”, odmetničku humanitarnu operaciju kojom se kritikuje ekonomsko gušenje iračkih građana američkim embargom. Podstaknuti tekstom objavljenim u fanzinu Punk Planet, koji podrobnije govori o aktivnostima ove organizacije, andergraund aktivisti iz Vašingtona, Njujorka, Filadelfije i Sijetla su organizovali određene akcije putem kojih je finansirana istražna delegacija Kongresnih pomoćnika koja je otišla u Irak krajem avgusta, uprkos primedbama ministarstva inostranih poslova i američkoj zabrani putovanja.

San Francisko Bej Eria (Bay Aria) je takođe bio leglo pank aktivizma još od ranih osamdesetih. Kao pevača pank legendi Dead Kennedys, Džela Biafru (Jello Biafra) su razvlačili po sudu “Parents Music resource Center”, prozivala ga je Tiper Gor (Tipper Gore) njihov glasnogovornik, zbog “distribuiranja štetnih stvari maloletnicima”, nakon što je bend izdao album uz kojeg je išla reprodukcija slike švajcarskog nadrealiste H.R.Gigera, na kojoj je naslikano nekoliko redova sparenih muških genitalija. Biafra je putovao zemljom, podizao svesnost i skupljao novac za odbranu Prvog amandmana, pri tom naglašavajući svoje mišljenje da je pank rok bio pokret konstruktivnog idealizma, a ne mrzovoljne apatije kakvu su meinstrim mediji pripisali Generatciji X. Sem izdavanja muzike, Biafrina nezavisna izdavačka kuća, “Alternative Tentacles”, posvetila je pažnju i “spoken word” albumima (tonski zapisi predavanja i sl. - prim. prev.), među kojima su i predavanja Hauarda Zina (Howard Zinn), Noama Čomskog (Noam Chomsky) i zatvorenika osuđenog na smrt, Mumia Abu-Džamala (Mumia Abu-Jamal).

Mobilizacija na spašavanju života Abu Džamala bila je jedan od nekoliko “grassroots” pokreta koji je uspeo da na širem nivou ujedini pankere za ostalim umetnicima i aktivistima. 11-og septembra, “Mumia 911-ad hoc group” iz Njujorka je organizovala više od 100 umetničkih događaja i akcija na nivou cele zemlje povodom "Nacionalnog dana umetnosti, s ciljem zaustavljanja pogubljenja". Njujorški hardcore bendovi Ricanstruction i Huasipungo su uzdrmali noćni klub u “Lower East Side”-u istom porukom otpora koju su Anđela Dejvis (Angela Davis) i hip-hop umetnik Majkl Franti (Michael Franti) prezentovali u Dolores Parku u San Francisku. Maksimirajući unutrašnje moći uz poznatu privlačnost muzike, pozorišta, predavanja, plesa i vizuelnih umetnosti, “Mumia 911” su uspešno postavilli temelje onome, za šta se kao organizatori nadaju da će postati, trajan pokret za "transformaciju klime okrutnosti" koja inficira američku politiku.

Otpor je svuda, uvek je i bio
uvek će biti… Govore ti da si bezvredno
govno i ne veruješ da to što radiš predstavlja oblik otopra. Kada jedna devojka zove drugu da je upozori na to da ju je silovao momak s kojim se zabavlja, to perdstavlja još jedan vid otpora.
I iako ona možda izgleda kao dugokosa našminkana devojka što se druži sa dizelašima, ona je vojnik zajedno sa svim drugim devojkama, i čak iako se ona
možda ne bori na isti bučan način poput nas koji to mogu (i čine), činjenica je da je ona predstavlja otpor koji nas povezuje.

Kathleen Hanna. Bikini Kill, beleške sa CD-a

Iako su žene tokom ranih godina hardkora učinile prve korake ka “pank prominenciji”, tek devedsetih je pokret “RIOT GRRRL” - za koji su se izborile neke od članica sada nepostojećeg benda Bikini Kill i bendova poput njih - uvele feminizam “trećeg talasa” u prvi plan pankerskog političkog angažmana. Bikini Kill, čije albume je izdavala nezavisna etiketa “Kill Rock Stars”, iz Olimpije u Vašingtonu, su pisale neskladne, konfrotacione pesme koje su prkosile tišini kojom je bilo obavijeno nasilje nad ženama. Ketlin Hana (Kathleen Hanna), pevačica benda, pronašla je sebe u savetovanju mladih žena na koncertima, koje su joj se obraćale sa svojim pričama o seksualnom zlostavljanju. Hana je pomogla u organizaciji mnogih benefit koncerata na kojima su Bikini Kill svirale i, zajedno sa još nekoliko žena, pokrenula "Girl Talk", grupu za podršku seksualno zlostavljanim tinejdžerima, koja je bila izbačena iz “Olympia’s Safe Place Domestic Violence Shelter”. Posle selidbe u Vašington, Hana je nastavila sa pružanjem pomoći siromašnima na mestima kao što je srednja škola “Blair” u Merilendu, gde je na skupovima učenika govorila o silovanju i službama dostupnim ženama koje su zlostavaljne. Odaziv devojaka iz javne škole je bio poražavajuće veliki, pa je školska uprava, da bi vratila Hanu, ispraznila kancelariju medicinske sestre i obezbedila prostor za njene lične razgovore sa učenicima.

Ako volim muškarca,
šta to tebi znači?
Ako mi moj narod, moji prijatelji okreću leđa,
znaću zbog čega je tako.
Ali shvati jednu stvar:
želim biti slobodan,
a ne da živim u laži.

Los Crudos, "A Los Inseguros" (Nesigumima)

Ideološke razlike su dovele do sloma “RIOT GRRRL” pokreta, ali punk feminizam je živ i zdrav; uticao je na rastuću transparentnost pedera i lezbejki u punk roku zahvaljujući nezavisnim bendovima poput Los Crudos, Tribe 8, Pansy Division i The Bitchies. Iako se bend nedavno rapao, Los Crudos su većinu devdesetih godina proveli podstičući latino-američki deo punk scene sa hardkor pesmama na španskom - objavljenim na sopstvenoj etiketi, Lengua Armada - obrađujući teme od homofobije do kalifornijskih predloga za glasanje protiv imigranata. “Jedan od glavnih razloga zašto pevamo na španskom, je direktna komunikacija sa klincima iz kraja”, kaže pevač Urugvajac, Martin Sorondgaj (Martin Sorrondeguy). Los Crudos su u Pilsenu (latio-američki kraj u Čikagu u kojem žive), blisko sarađivali sa organizacijama za pomoć lokalnim zajednicama kao što su “Project Vida” (program za prevenciju SIDE), i projekat “Hablo” (grupa podrške latino-američkim žrtvama kućnog nasilja). Hardkor muzika je odigrala malu ulogu u dešavanjima u kraju u čijoj je organizaciji bend pomogao. "Punk je nama bitan, ali zajednica je mnogo bitnija. Kad pišemo pesme sa besnim stihovima, kakva im je svrha ako nećemo da pružimo ruke i pokušamo da radimo sa ostalim ljudima?" pita Sorondgaj. "Punk muzika mora da prelazi granice; suviše smo naviknuti na granice".

Život posle Los Crudos-a Sorondgaju obećava više muzike i političkog aktivizma, a on i sada prikuplja novac da bi u Pilsenu napravio javni prostor za skupove. Iako će povremeno biti korišćen za punk koncerte, prostor, privremeno nazvan "Nuestra Casa", mnogo češće će biti mesto za sasatanke organizatora aktivnosti zajednice i lokalnih umetnika. Sorondgaj, u svakom slučaju, ne posustaje u onome što će verovatno biti produžena borba u nastojanju da "Nuestra Casa"-u održi otvorenom: "Imamo ozbiljne sporenja sa lokalnim političarima, i oni će pokušati da nas zatvore.” Nakon prozivanja, na sastanku mesne zajednice, lokalnog gradskog većnika Denija Solica (Danny Soliz) poznatog po svojoj naklonjenosti ka spoljnim (u odnosu na lokalnu zajednicu - prim. prev.) graditeljima stambenih naselja i podršci poreskim propisima koji idu na ruku gospodskom staležu, Sorondgaj i njegovi cimeri su iznenada izbačeni iz svog stana. Pored projekta "Nuestra Casa", nezastrašeni Sorondgaj je nastavio da širi svoja shvatanja u pilsenskoj srednjoj jezuitskoj školi “Christo Rey”, gde je dva puta pozivan da sa učenicima razgovara o muzici i politici i organizovanju života u zajednici sa niskim prihodima.

S obzirom na činjenicu da su Los Crudos bili specifičan pank rok bend, privlačili su mlade Latino-Amerikance ka adergraundu putem visoko politizovanih “pristupnih tačaka”, što je zauzvrat pomoglo da se podigne svesnost pretežno bele, buržoaske pank podkulture. “Mnogo je novih mladih ‘Latino’ bendova osnovano koji pevaju o ovakvim stvarima, pevaju o tome kako su kalifornijski predlozi uticali na njih i njihove porodice", objašnjava Sorondgaj. "To je unelo čitav jedan novi izraz u pank rok. Mnogi klinci nisu pričali o ovim stvarima, jer ih nisu diretno pogađale. Naša iskustva nisu ista sa iskustvima mnogih drugih pankera. Za nas, ovo je postala ključna tačka onoga što radimo."

Poput Los Crudos-a, Rage Against the Machine spadaju u uzak krug punk grupa koje imaju tamnopute članove; za razliku od Los Crudos-a, njihovu muziku objavljuje ‘major’ etiketa, Epic, a prodali su više od 8 miliona ploča. Članovi Rage Against the Machine-a su muzičko obrazovanje stekli na hard kor sceni, nastavljajući da crpe inspiraciju od bendova poput Fugazi i ostalih punk pionira. Gitarista RATM, Tom Morelo (Tom Morello), je zaprepašćen činjenicom je da tako malo bendova na ‘major’ etiketama koji su podjednako komercijalno uspešni kao oni"koji su voljni da zauzmu stav o političkim pitanjima koja idu dalje od zabavljanja poznatih ličnosti. "Otvoreni politički stihovi benda i revolucionarni vizuelni nastup koje bend prenosi putem svih svojih omota albuma i muzičkih video spotova, pojačani su RATM-ovim učešćem u direktnim akcijama uključujući i građansku neposlušnost u znak solidarnosti sa sindikatom tekstilnih radnika, “UNITE”, i učešće u koordinaciji delegacija koje su išle u Čjapas u Meksiku, s ciljem da skrenu međunarodnu pažnju na zapatustički ustanak. "Bio sam besni tinejdžer u malom gradu na Srednjem zapadu", kaže Morelo o svom muzičkom odrastanju, "a bend poput Clash je mnogo tačnije prikazivao američku spoljnju politiku u Centralnoj Americi od Dena Ratera (Dan Rather). To je potvrdilo neke moje sumnje i pomoglo mi da se zainteresujem za nešto što je više od seksa, droge i rokenrola.”

Nažalost pank rok nije naišao na isti stepen odobravanja među starijim ‘progresivcima’, kakvi su nekad bili umetnici poput “Country Joe and the Fish” i Boba Dilana (Bob Dylan). Punk aktivizam je uvek bio van većine naprednih političkih struja, i njegove subverzivne tendencije, najvećim delom, nisu bile priznate. Ko-osnivač "Positive Force"-a, Mark Andersen, je zabrinut ovakvim podelama. Iako priznaje konfrotacione - ponekad antisocijalne - osnove muzičke kulture, Andersen godinama radi sa svojom grupom na izgadnji mostova između andergraunda i aktivista istog mišljenja. Kad je "Positive Force" zamišljen sredinom osamdesetih, punk organizatori u Vašingtonu su se oporavljali od zlosrećnog partnerstva sa Revolucionarnom komunističkom partijom. Većim delom, kaže on, levica nije "nije doprla do nekih veoma kreativnih mladih ljudi, koji bi mogli da formulisu nove načine prstupa političkim pitanjima, nove načine za “premoštćavanje pravde i službe” i koji bi konačno izgradili neku vrstu pokreta koji bi mogao da stavi levicu u poziciju gde će moći da se bori za stvarnu moć u našem društvu.

Andersenova razmišljanja su ponavljali oni u muzičkom podzemlju koji su osećali da tradicionalnoj levici nedostaje vidljiva kulturna komponenta koja može njihovim stremljenjima dati više populističke privlačnosti. Naravno, pank rokeri moraju prihvatiti izvesnu krivicu zbog postojanja ponora koji ih odvaja od srtarijih generacija političkih aktivista. Andegraund buntovništvo je prečesto bivalo pre sredstavo za izražavanje mladalačkih želja i frustracija nego borba protiv nepravde; za mnoge punkere, mogućnost delovanja rame uz rame sa starijim aktivistima koji možda liče na njihove roditelje, decidno nije kul. Mek Kej iz Fugazi-ja opisuje sopstvenu averziju prema aktivizmu dok je bio tinejdžer: "Zvanična politika ili radikalna politika - sve mi je to izgledalo dosadno." Nakon što je strpljivo izdržao prepad velikih izdavačkih kuća na pank rok, Andersen sada smatra razvitak široke i isključive vizije esencijalnom za politiku underground-a. "Nezavisnoj muzičkoj zajednicai je potrebna politička analiza - anti-korporativna analiza - da je poveže sa ostalim opštinskim institucijama i opštom etikom gajenja zdrave, demokratske zajednice."

I sada vi želite da mobilišete
Milion obmanutih mladih protiv
Nekog neprijatelja koga ste izmislili
Ne računajte na našu lojalnost.

Beefeater, "Insurection Chant" ("Melodija pobune")

S obzirom na to da nezavisni rok na mala vrata uvodi nezadovoljne klince u politički aktivizam, etablirana levica mora da postavi sebi izazov, da sagleda suštinu “učtive zabave” koju forsiraju velike izdavačke kuće. "Veliku tragediju šezdesetih predstavlja to što je tada postojala čitava kontrakultura koja je mogla da bude osnova transformacije", kaže Andersen iz "Positive Force"-a. "Negde uz put, politički aktivisti i umetnici su se razdvojili. Napori da se organizuju entiteti poput "Positive Force"-a i “Mumia 911” obezbeđuju odskočnu dasku za ukrštanje, ali ako levica ne uspe da prepozna vrednost političkog i umetničkog izraza koji su punkeri razvijali tokom prethodne dve decenije, izgubiće još jednog prirodnog saveznika u bici za zaustavljanje skretanja američke politike u desno. Pankeri, sa svoje strane, treba da prestanu sa romantiziranjem izolacije, ili, u protivnom im se može desiti da svoja politička nastojanja, zajedno sa svojiom muzikom, osude na stalni mrak.