Da li je primena nasilja zaista neophodna da bi se izvela liberterska revolucija? Nije li nasilje u suprotnosti sa samom idejom revolucije? Ne donosi li upravo nenasilje odgovor na problem cilja i sredstva?

Mislim da liberterska revolucija u potpunosti ne može biti rezultat nasilja i to iz istih onih razloga koje anarhisti navode kada kritikuju upotrebu autoritarnih struktura koje bi trebalo da dovedu do revolucije. To mišljenje izlažem u prvom delu u kome pokušavam da opovrgnem različita opravdanja za upotrebu nasilja od strane revolucionara. U drugom delu, pokušavam opovrgnuti dva argumenta koji se obično koriste protiv nenasilja, bilo kao sredstva otpora tlačenju ili pak revolucionarnoj taktici. U trećem delu skrećem pažnju da se nenasilje ne bazira samo na etičkim principima već i na vrlo praktičnim razmatranjima reda, kao što su odnos prisutnih snaga i efikasnost nenasilja u čisto pragmatičnom smislu. Taj deo završavam pokazujući da se nenasilna strategija oslanja i na analizu realne prirode vlasti, pa i neophodnih načina da se ista, ne samo sruši već i uništi.

Cilj i sredstvo

Različiti načini legitimacije revolucionarnog nasilja

Dva najčešće korišćena opravdanja za koriščenje nasilja kao sredstva delovanja među revolucionarima su:

- Prvo bi se moglo svesti na - cilj opravdava sredstvo. Budući da je cilj onaj pravi, svi načini su dobri da se do njega dođe, iako ovi izgledaju kontradiktorno samom cilju kome se teži. Građanski rat između tlačitelja i tlačenih je neizbežan jer tlačitelji nikad neće prestati da dominiraju sem ukoliko ne budu naterani na silu. Znači da bi revolucija trijumfovala, treba pregaziti tlačitelje i zameniti stari politički sistem onim za koji se revolucionari odluče, pa makar to bilo na silu.

- Drugo opravdanje legitimisanja upotrebe sile je da je nasilna odbrana od represije legitimna. S Kako se kontrarevolucinarna represija uvek javlja, nasilje se čini neizbežnim. Ono znači neće biti slobodni izbor onih koji vode borbe već običan način odbrane od reakcije, koja će znači nositi moralnu odgovornost tog nasilja budući da je ona njegov uzrok.

Posle neuspeha i raspada komunizma, prvo navedeno opravdanje za revolucionarno nasilje srećom je zastarelo. Toliko je masakara počinjeno u ovom veku zarad boljeg sveta, do kojeg se na kraju nije došlo, da ne postoji mnogo ljudi koji misle da bi pobijanje zlih tlačitelja bilo dovoljno da zlatno doba zavlada na zemlji. Ipak, interesantno je objasniti opovrgnuće tog stava jer ta ideja i dalje tinja kod nekih, a i nije suvišno navesti ga jer će nam to pomoći da dođemo do rešenja problema cilja i sredstva, koji je osnova nelogičnosti u legitimisanju revolucionarnog nasilja.

Više nasilja, manje revolucije

Ovu rečenicu je napisao Bartelemi de Ligt, veliki liberterski pacifista iz Holandije, koji se uvek borio protiv svih formi ratovanja, horizontalnih (između nacija) ili vertikalnih (među klasama). Zaista, „da bi se smatrala uspešnom, revolucija mora biti rezultat nečeg novog. Ali nasilje i posledice nasilja, sumnja i osećanja žrtvi, kao i nastanak tendencije da se ono još više koristi od strane onih koji su ga započeli, nažalost su stvari koje su svima dobro poznate, i toliko beznadežno nerevolucionarne. Nasilna reovlucija ne može nigde dovesti, sem do neizbežnih rezultata nasilja, koji su stari koliko i svet.“ (Oldous Haksli, „Cilj i sredstvo“)

Svaka revolucija je produkt sredstava koji su upotrebljeni da bi se do nje došlo. Revolucije koje pribegavaju nasilju uvek će znači izazivati još nasilja, kao što i primena autoritarne vlasti radi oslobođenja čoveka to nikad nije uspela, sem da održi sopstvenu dominaciju¹. Bartelemi de Ligt je rekao da „upotreba sredstava rata... pretvara najispravniji cilj u nepravedan, jer oni koji se upuste u rat ne mogu da se ne spuste na isti nivo brutalnog nasilja onih protiv kojih se bore². Pa i ako pobede, u suštini su fatalno osuđeni na to da održavaju plodove svoje pobede pomoću sistema nasilne odbrane, još savršenijeg, a samim tim i nehumanijeg, i da toliko zaglibe da ne mogu da se izvuku sa puta destrukcije.“ (Bartelemi de Ligt, „Pobediti bez nasilja”)

Nijedan vid oslobođenja nikada neće moći da proistekne iz nasilja, ono je po svojoj prirodi suprotnost slobodi. Ono uništava one koji su njegove žrtve ali i pokorava one koji ga koriste, jer onaj koji koristi nasilje da bi došao do pobede nikada neće moći da ga se otarasi, moraće uvek da udari jače po potčinjenima.

Cilj nikada neće moći da opravda sredstva, jer, naprotiv, sredstva su ta koja uvek ukazuju i otkrivaju cilj³. Dakle, kako bi se revolucija koja je u načelu liberterska, mogla koristiti sredstvom kao što je nasilje, koje je u svojoj biti dominacija?

Takozvana legitimna odbrana

Pokušajmo analizirati drugi argument koji se koristi u revolucionarnoj praksi da bi opravdao pribegavanje nasilju: legitimna odbrana. Ovde se ne radi o pravu pojedinca da se brani od direktne agresije (većina pobornika nenasilja uviđa legitimnost ovog prava u slučaju ekstremne nužde), već o političkoj upotrebi tog prava da bi se opravdala upotreba nasilja navodeći kao razlog običan otpor državi.

Legitimisanje nasilja predstavlja jedan od osnovnih utemeljenja državnog aparata. Sociolog Maks Veber čak definiše državu kao „ljudsku zajednicu, koja unutar određene teritorije,... za sebe (sa uspehom) zahteva monopol na legitimno fizičko nasilje.” Mogli bismo još da dodamo da država zahteva legitimnost svih oblika nasilja, između ostalog i fizičkog nasilja, ali i moralnog nasilja kao što je oduzimanje slobode ili napad na privatni život.

U mirnodopskom periodu, jedino članovi njene policije i vojske imaju korist od takve legitimacije. U periodu rata, to legitimisanje fizičkog nasilja može se proširiti na sve građane. Tada ubistvo postaje legalno: radi se o „odbrani otadžbine”. Što se tiče države, postoje dva vida nasilja: 1) nelegitimno i nelegalno nasilje koje sprovode građani (u mirnodopskom periodu), i 2) legitmno i legalno nasilje, njeno, tj. njenih predstavnika. Na ovoj sramnoj kontradikciji države počiva većina opravdanja nasilnih revolucionara. Njihovo nasilje bila bi samo reakcija, sredstvo legitimne odbrane od državnog napada. Zasnivajući ga na legalnom nasilju države (koje je sada nelegitimno), da bi opravdali sopstveno nasilje (koje postaje legitmno u njihovim očima), kako nisu uvideli da na taj način stvaraju sopstvenu kontradiktornost, inverznu sliku nasilja njihovih neprijatelja tirana.

Ne prelaze li revolucionari suviše brzo sa „legitimne odbrane” na „legitimno nasilje”? Svako nasilje će uvek za sobom ostaviti povređenog/u pojedinca/ku. Svako nasilje je dominacija, tlačenje čoveka nad drugim čovekom.

Pretpostavljajući da pribegavamo nasilju samo kao sredstvu odbrane od represije, i imajući u vidu da će se represija kad-tad neizostavno osetiti, dolazimo do zaključka da je nasilje neizbežno. Svaka revolucija bi dakle trebala da se oslanja, barem delom, na nasilje. To znači da se drugo revolucionarno opravdanje za upotrebu nasilja kao „sredstva odbrane” svodi na podržavanje teze slične prvoj, ali u smanjenom obliku, jer pribegavanje nasilju nije promišljen izbor već obično uzvraćanje udarca tiraninu, kome se pripisuje sva moralna odgovornost. Po mom mišljenju sve to predsatvlja bežanje od svakog oblika odgovornosti, a i na taj način se suviše brzo eliminiše mogućnost nenasilne revolucije (koju objašnjavam u trećem delu teksta).

Next page (2/3)