Nemamo od čega da živimo. Nemamo čime da hranimo decu. Nekad nemamo da im damo ni parče hleba. Tada mi, stariji, jedemo na smenu, jedan jede jednog dana, a drugi sledećeg. Ali, ne želimo socijalnu pomoć, hoćemo da radimo, ne biramo šta..., govorili su nedavno Marija i Miodrag Đorđević pred kamerama jedne niške televizije, koje su pozvali kako bi celokupnoj javnosti saopštili ovu činjenicu.

 
Ne tražimo sažaljenje već posao: Marija i Miodrag Đorđević sa sinom

Đorđevići nisu „društveni marginalci". Ne žive „ispod mosta", imaju svoj skromni dom. Ne vape za narodnim kazanom, hoće iole pristojan posao. Nisu nesposobni za rad, ranije su bili zaposleni. Miodrag je radio u niškom Nisalu, gde je posle privatizacije „sporazumno proglašen tehnološkim viškom". Marija je bila zaposlena u „jednoj privatnoj firmi", koja je „otišla u likvidaciju". Kada je kod „nadležnih" pokušala da reguliše radni staž, ispostavilo se da „firma" uopšte nije registrovana. Oboje su u drugom braku. Miodrag ima ćerku iz prethodnog, a sada živi sa Marijom, njenom ćerkom iz prvog braka, starom sedam godina, i zajedničkim sinom od samo 14 meseci

- Radili smo, oboje, do pre godinu i po dana. Od tada kucamo na razna vrata, tražimo posao, ali ga ne nalazimo, nemamo nikakvu „vezu", bilo kakvu podršku, meni sa 39 godina kažu da sam „star", suprugu odbijaju ili joj upućuju, kako bih rekao - nepristojne ponude. Ja sam učestvovao i u javnim radovima, poslednji je završen pre skoro tri meseca, još nisam dobio tih deset hiljada. Našli smo se u bezizlaznoj situaciji, više nismo znali šta da radimo, gde da idemo, kome da se obratimo. „Pukli" smo kada smo u kući imali samo malo mleka, a uz to ni koricu hleba i nijedan dinar. A gladna beba je stalno plakala. Šta biste vi uradili? Mi smo odlučili da „izađemo" na televiziju. Ne da bi se na nas neko sažalio, već da to kažemo i nađemo posao, bilo kakav, samo da je dostojan čoveka. Znamo da ovakvih kao što smo mi u našem gradu ima, što bi narod rekao, „ko kusih pasa", ali mi brinemo za našu porodicu - kaže Miodrag za Danas.

Niš je, inače, „u evropskom vrhu" po stopi nezaposlenosti. Ona je iznad 30 odsto i veća je od srpskog proseka. Na zvaničnoj evidenciji niške filijale Nacionalne službe za zapošljavanje je 36.000 ljudi. U gradskoj privredi danas je zaposleno samo 5.000 radnika, što je višestruko smanjenje u odnosu na period od pre petnaestak godina, kada ih je bilo oko 40.000. Prosečna zarada u Nišu je ispod republičkog proseka i „ubedljivo" je niža od one u Beogradu, Novom Sadu, pa i Kragujevcu. Prosečna plata u privredi Niša pokriva tek nešto više od 60 odsto cene prosečne potrošačke korpe u Srbiji. U narodnoj kuhinji hrani se oko 5.000 ljudi, a više hiljada prima neki vid socijalne pomoći. Uz sve to, Niš spada u jedan od najstarijih gradova u zemlji, sa čak 20 odsto stanovništva iznad 65 godina starosti.

Sociolog Đokica Jovanović, koji živi u Nišu a predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ocenjuje za Danas da se uprkos ovolikom siromaštvu i njegovim posledicama „u dogledno vreme" ne može očekivati da se radnici ili nezaposleni, inače žrtve loše tranzicije, izbore za „bolji život" ili iole ozbiljnije artikulišu svoje nezadovoljstvo. Nešto što može ličiti na pobunu, zapravo nije bunt. Oni se ne bune, već mole.

- Radije sebi seku prst, nego da sve prste sviju u pesnicu. Zato se Srbiji i ne dešava „argentinski scenario", kada siromašni masovno i nasilno upadaju u prodavnice, već „samo pristojna" spremnost da se glad javno prizna.

Uostalom, ma koliko to izgledalo drugačije, siromaštvo u srpskoj kulturi nije „razlog" za stid. U našoj kulturi, čak, vlada apoteoza siromaštva kao plemenitosti, poštenja, „čistih ruku" - kaže Jovanović.

Prve Nišlije koje su pozvale kamere da bi javno priznale glad i zatražile posao veruju da je to, ipak, bila „hrabrost", koja je „urodila nekim plodom". Miodrag kaže da mu je u „jednoj kovačnici, ne onoj starinskoj već modernoj, ponuđen težak, ali dostojanstven posao".

- Ponudili su mi radni odnos, već sam počeo da odlazim u kovačnicu, o plati još nismo pričali...- objašnjava, prilično uveren da će se izboriti da ne pripada nesrećnoj armiji „kusih pasa", kako narod kaže, a on voli da citira.

Surovi „prosek"

Republički zavod za statistiku nedavno je objavio da prosečna avgustovska zarada u Srbiji iznosi 43.597, dok je u Nišu niža za oko šest hiljada (37.922 dinara). U tom mesecu „prosečni" Nišlija primio je oko 16.500 dinara manje od „prosečnog" Beograđanina.