Piše: Hauard Zin

U ovom groznom svetu gde trud brižnih ljudi često bledi u poređenju sa onim što rade oni koji imaju moć, kako uspevam da ostanem aktivan i naizgled srećan?

Sasvim sam uveren ne u to da će svet biti bolji, nego da ne bi trebalo da odustanemo od igre pre nego što budu bačene sve karte. Metafora je namerna; život je kocka. Ne igrati znači unapred odbaciti svaku šansu za pobedu. Igrati, delati, znači stvoriti barem mogućnost za promenu sveta. 

Skloni smo misliti da će nastaviti da traje ono što vidimo u sadašnjem trenutku. Mi zaboravljamo koliko često smo bili zapanjeni naprasnim urušavanjem institucija, izvanrednim promenama u razmišljanju ljudi, neočekivanim erupcijama bunta protiv tiranija, brzim slomom sistema moći koji se činio nepobedivim.

Ono što je upadljivo u istoriji poslednjih sto godina je njena potpuna nepredvidivost. Revolucija kojom je srušen car Rusije, u toj najtromijoj od svih polufeudalnih imperija, ne samo da je prenerazila najnaprdnije imperijalne sile već je iznenadila i samog Lenjina nateravši ga da požuri na voz za Petrograd. Ko bi mogao da predvidi bizarne preokrete u Drugom svetskom ratu - nacističko-sovjetski pakt (one sramne fotografije rukovanja Ribentropa i Molotova), i nemačku vojsku kako se kotrlja kroz Rusiju, naizgled nepobediva, ostavljajući za sobom ogroman broj žrtava, i biva obijena na kapijama Lenjingrada, na zapadnom rubu Moskve, na ulicama Staljingrada, za čim je usledio poraz nemačke armiije, sa Hitlerom koji se zgrčio u svom berlinskom bunkeru, čekajući da umre?

I onda posleratni svet, koji se oblikovao na način koji niko nije unapred opisao: kineska komunistička revolucija, burna i nasilna kulturna revolucija, i potom još jedan potpun preokret, sa postmaovskom Kinom koja se odrekla svojih najvatrenije zastupanih ideja i institucija, otvorila se prema Zapadu, prigrlivši kapitalističko preduzeće, zbunivši sve.

Niko nije predvideo dezintegraciju starih Zapadnih carstava koje su se nakon rata odigrale tako brzo, ili čudesno mnoštvo društava koja će ubrzo nastati u novim nezavisnim nacijama, od benignog seoskog socijalizma Njerereove Tanzanije do ludila susedne Idi Aminove Ugande. Španija je postala čudo. Sećam se veterana iz brigade Abraham Linkoln koji mi je rekao da nije mogao da zamisli da će španski fašizam biti svrgnut još jednim krvavim ratom. Ali nakon što je otišao Franko, uspostavljena je parlamentarna demokratija, otvorena za socijaliste, komuniste, anarhiste, za svakoga.

Drugi svetski rat je za sobom ostavio dve super sile sa njihovim sferama uticaja i kontrole, koje su se nadmetale za vojnu i političku moć. Pa ipak nisu bili u stanju da kontrolišu zbivanja, čak i u onim delovima sveta koji su smatrani njihovim sferama uticaja. Neuspeh Sovjetskog Saveza da se nametne u Avganistanu, njegovo povlačenje nakon gotovo decenije grozne intervencije, bio je najupečatljiviji dokaz da čak i posedovanje termonuklearnog naoružanja ne garantuje dominaciju nad odlučnim stanovništvom. Sjedinjene Države su se suočile sa istom realnošću. Vodile su sveopšti rat u Indokini, izvršile najbrutalnije bombardovanje sićušnog poluostrva u svetskoj istoriji, i ipak su bile primorane na povlačenje. Svakoga dana u novinskim naslovima srećemo se sa drugim primerima neuspeha po svemu sudeći moćnih da se nametnu nad po svoj prilici nemoćnima, kao što je to bio slučaj u Brazilu, gde su samonikli pokreti radnika i siromašnih izabrali predsednika koji se zakleo da će se boriti protiv destruktivne korporativne moći.

Gledajući na ovaj spisak ogromnih iznenađenja, jasno je da borba za pravdu nikada ne bi trebalo da bude napuštena zbog očigledno strahovite moći onih koji imaju oružje i novac i koji izgledaju nepobedivo u svojoj rešenosti da je zadrže. Ta očigledna sila se, iznova i iznova, pokazala ranjivom na ljudske kvalitete koje je teže izmeriti od bombi i dolara: moralna strastvenost, rešenost, jedinstvo, organizacija, požrtvovanost, dovitljivost, genijalnost, hrabrost, strpljivost -- bilo da se radi o Crncima u Alabami i Južnoj Africi, seljacima u El Salvadoru, Nikaragvi i Vijetnamu, ili radnicima i intelektualcima u Poljskoj, Mađarskoj i samom Sovjetskom Savezu. Nikakav hladni proračun ravnoteže moći ne treba da sputa ljude koji su ubeđeni da je njihov cilj [borbe] ispravan.

 

Puno sam se trudio da pariram mojim prijateljima u njihovom pesimizmu u pogledu na svet (da li su takvi samo moji prijatelji?), ali stalno nailazim na ljude koji mi, uprkos svim dokazima za grozne stvari koje se dešavaju posvuda, ulivaju nadu. Posebno mladi ljudi, na kojima leži budućnost. Gdegod da odem, nalazim takve ljude. I sem šačice aktivista i aktivistkinja izgleda da ima na stotine, hiljade onih koji su otvoreni za neortodoksne ideje. Ali kod njih postoji tendencija da ne znaju da postoje drugi, i tako, iako istrajavaju, oni to rade sa očajničkim strpljenjem Sizifa beskrajno gurajući taj kamen uzbrdo. Ja nastojim da kažem svakoj grupi da nije sama, i da su upravo oni ljudi koji su obeshrabreni nepostojanjem nacionalnog pokreta dokaz potencijala za takav pokret.

Revolucionarna promena ne dolazi u jednom kataklizmičnom trenutku (čuvajte se takvih trenutaka!) već kao beskrajan niz iznenađenja, krećući se cikcak ka pristojnijem društvu. Mi ne moramo da se angažujemo u grandioznim, herojskim akcijama da bismo učestvovali u procesu promene. Mala dela, kada su pomnožena milionima ljudi, mogu da promene svet. Čak i kada ne "pobedimo", tu su zabava i zadovoljstvo zbog činjenice da smo bili uključeni, zajedno sa drugim ljudima, u nečemu vrednom. Nama je potrebna nada.

Optimista nije nužno veseli, pritupi larmadžija u sred mraka našeg doba. Biti ispunjen nadom u teška vremena nije samo budalasto romantično. To počiva na činjenici da ljudska istorija u istoriji nije samo surovost već i saosećanje, požrtvovanje, hrabrost, dobrota. Ono što odaberemo da istaknemo u toj kompleksnoj istoriji odrediće naše živote. Ako samo vidimo najgore, to će uništiti našu sposobnost da uradimo nešto. Ako se setimo tih vremena i mesta -- a ima ih tako mnogo -- gde su se ljudi ponašali veličanstveno, to će nam dati energiju da delamo, i barem mogućnost da zavrtimo čigru sveta u drugom pravcu. I ako delamo, na ma kako mali način, mi ne moramo čekati na neku veliku utopijsku budućnost. Budućnost je beskrajan niz sadašnjosti, i živeti sada na način na koji smatramo da bi ljudi trebalo da žive, prkoseći svemu što je loše oko nas, samo po sebi je veličanstvena pobeda.

---
Ovaj članak je adaptirana verzija "The Impossible Will Take a Little While: A Citizen's Guide to Hope in a Time of Fear" (Basic Books, www.theimpossible.org).

Delovi ovog eseja su se takođe pojavili u "You Can't Be Neutral on a Moving Train", u "On History" i na www.zmag.org.

Izvor:The Nation
Prevod: KONTRAPUNKT